1. А у цркви која бјеше у Антиохији бијаху неки пророци и учитељи, то јест: Варнава и Симеун који се зваше Нигар, и Лукије Киринац, и Манаил одгајени с Иродом четверовласником, и Савле.

2. А кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух свети: одвојте ми Варнаву и Савла на дјело на које их позвах.

3. Тада постивши и помоливши се Богу метнуше руке на њих, и отпустише их.

4. Ови дакле послани од Духа светога сиђоше у Селеукију, и оданде отпловише у Кипар.

5. И дошавши у Саламин јавише ријеч Божију у зборницама Јеврејскима; а имаху и Јована слугу.

6. А кад прођоше острво тја до Пафа, нађоше некаквога човјека врачара, и лажна пророка, Јеврејина, коме бјеше име Варисус,

7. Који бјеше с намјесником Срђем Павлом, човјеком разумнијем. Овај дозвавши Варнаву и Савла заиска да чује ријеч Божију.

8. А Елима врачар (јер то значи име његово) стаде им се супротити, гледајући да одврати намјесника од вјере.

9. А Савле који се зваше и Павле, пун Духа светога погледавши на њ

10. Рече: о напуњени свакога лукавства и сваке пакости, сине ђавољи! непријатељу сваке правде! зар не престајеш кварити правијех путова Господњијех?

11. И сад ето руке Господње на те, и да будеш слијеп да не видиш сунца за неко вријеме. И уједанпут нападе на њ мрак и тама, и пипајући тражаше вођа.

12. Тада намјесник, кад видје шта би, вјерова, дивећи се науци Господњој.

13. А кад се Павле са својијем друштвом одвезе из Пафа, дођоше у Пергу Памфилијску; а Јован се одвоји од њих, и врати се у Јерусалим.

14. А они отишавши из Перге дођоше у Антиохију Писидијску, и ушавши у зборницу у дан суботни сједоше.

15. А по читању закона и пророка послаше старјешине зборничке к њима говорећи: људи браћо! ако је у вама ријеч утјехе за народ, говорите.

16. А Павле уставши и махнувши руком рече: људи Израиљци и који се Бога бојите! чујте.

17. Бог народа овога изабра оце наше, и подиже народ кад бијаху дошљаци у земљи Мисирској, и руком високом изведе их из ње.

18. И до четрдесет година прехрани их у пустињи.

19. И затрвши седам народа у земљи Ханаанској на коцке раздијели им земљу њихову.

20. И потом на четири стотине и педесет година даде им судије до Самуила пророка.

21. И од тада искаше цара, и даде им Бог Саула, сина Кисова, човјека од кољена Венијаминова, за четрдесет година.

22. И уклонивши њега подиже им Давида за цара, коме и рече свједочећи: нађох Давида сина Јесејева, човјека по срцу мојему, који ће испунити све воље моје.

23. Од његова сјемена подиже Бог по обећању Израиљеву спаса Исуса;

24. Кад Јован пред његовијем доласком проповиједа крштење покајања свему народу Израиљеву.

25. И кад свршиваше Јован течење своје, говораше: ко мислите да сам ја нијесам ја; него ево иде за мном, коме ја нијесам достојан раздријешити ремена на обући његовој.

26. Људи браћо! синови рода Авраамова, и који се међу вама Бога боје! вама се посла ријеч овога спасенија.

27. Јер они што живе у Јерусалиму, и кнезови њихови, не познаше овога и гласове пророчке који се читају сваке суботе, осудивши га извршише.

28. И не нашавши ниједне кривице смртне молише Пилата да га погуби.

29. И кад свршише све што је писано за њега, скинуше га с дрвета и метнуше у гроб.

30. А Бог васкрсе га из мртвијех.

31. И показива се много дана онима што излазише с њим из Галилеје у Јерусалим, који су сад свједоци његови пред народом.

32. И ми вам јављамо обећање које би оцевима нашима да је ово Бог испунио нама, дјеци њиховој, подигнувши Исуса;

33. Као што је написано и у другом псалму: ти си мој син, ја те данас родих.

34. А да га из мртвијех васкрсе да се више не врати у трухљење овако рече: даћу вам светињу Давидову вјерну.

35. Зато и на другом мјесту говори: нећеш дати да твој светац види трухљења.

36. Јер Давид послуживши роду својему по вољи Божијој умрије, и метнуше га код отаца његовијех, и видје трухљења.

37. А којега Бог подиже не видје трухљења.

38. Тако да вам је на знање, људи браћо! да се кроза њ вама проповиједа опроштење гријеха.

39. И од свега, ода шта се не могосте оправдати у закону Мојсијеву, оправдаће се у њему сваки који вјерује.

40. Гледајте дакле да не дође на вас оно што је казано у пророцима:

41. Видите, немарљиви! и чудите се, и нек вас нестане; јер ја чиним дјело у ваше дане, дјело које нећете вјеровати ако вам ко усказује.

42. А кад излажаху из зборнице Јеврејске, мољаху незнабошци да им се ове ријечи у другу суботу говоре.

43. А кад се сабор разиђе, пођоше за Павлом и за Варнавом многи од Јевреја и побожнијех дошљака; а они говорећи им свјетоваху их да остану у благодати Божијој.

44. А у другу суботу сабра се готово сав град да чују ријечи Божије.

45. А кад видјеше Јевреји народ, напунише се зависти, и говораху противно ријечима Павловијем насупрот говорећи и хулећи.

46. А Павле и Варнава ослободивши се рекоше: вама је најприје требало да се говори ријеч Божија; али кад је одбацујете, и сами се показујете да нијесте достојни вјечнога живота, ево се обрћемо к незнабошцима.

47. Јер нам тако заповједи Господ: поставих те за видјело незнабошцима, да будеш спасеније до самога краја земље.

48. А кад чуше незнабошци, радоваху се и слављаху ријеч Божију, и вјероваше колико их бјеше приправљено за живот вјечни.

49. И ријеч се Божија разношаше по свој околини.

50. Али Јевреји подговорише побожне и поштене жене и старјешине градске те подигоше гоњење на Павла и Варнаву, и истјераше их из своје земље.

51. А они отресавши на њих прах са својијех ногу дођоше у Иконију.

52. А ученици пуњаху се радости и Духа светога.