1. Догоди се пак, кад бјеше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике

2. Рече им: јесте ли примили Духа светога кад сте вјеровали? А они му рекоше: нијесмо ни чули да има Дух свети.

3. А он им рече: на што се дакле крстисте? А они рекоше: на крштење Јованово.

4. А Павле рече: Јован крсти крштењем покајања, говорећи народу да вјерују онога који ће за њим доћи, то јест, Христа Исуса.

5. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.

6. А кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух свети на њих, и говораше језике и прорицаху.

7. А бијаше људи свега око дванаест.

8. И ушавши у зборницу говораше слободно три мјесеца учећи и увјеравајући за царство Божије.

9. А кад неки бијаху отврднули и свађаху се хулећи на пут Господњи пред народом, отступи од њих и одлучи ученике, па се препираше сваки дан у школи некога Тирана.

10. И ово је бивало двије године, тако да сви који живљаху у Азији, и Јевреји и Грци, чуше ријеч Господа Исуса.

11. И Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловијем,

12. Тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцјељиваху од болести, и духови зли излажаху из њих.

13. И почеше неки од Јевреја, који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати над онима у којима бијаху зли духови име Господа Исуса говорећи: заклињемо вас Исусом кога Павле проповиједа.

14. А бијаху некијех седам синова Скеве Јеврејина, поглавара свештеничкога, који ово чињаху.

15. А дух зли одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?

16. И скочивши на њих човјек у коме бјеше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да голи и израњени утекоше из оне куће.

17. И ово дознадоше сви који живљаху у Ефесу, и Јевреји, и Грци; и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.

18. И многи од онијех што вјероваху, долажаху те се исповиједаху и казиваху шта су учинили.

19. А многи од онијех који чараху, сабравши књиге своје спаљиваху их пред свима; и прорачунише и нађоше да су вриједеле педесет хиљада гроша.

20. Тако здраво растијаше и надвлађиваше ријеч Господња.

21. И кад се ово сврши, намисли Павле да прође преко Маћедоније и Ахаје, и да иде у Јерусалим, и рече: пошто будем тамо, ваља ми и Рим видјети.

22. И посла у Маћедонију двојицу од онијех који га служаху, Тимотија и Ераста; а он оста неко вријеме у Азији.

23. А у оно вријеме подиже се не мала буна пута ради Господњега,

24. Јер некакав златар, по имену Димитрије, који грађаше Дијани сребрне црквице и даваше мајсторима не мали посао,

25. Он скупи ове и другијех оваковијех ствари мајсторе, и рече: људи! ви знате да од овога посла ми имамо добитак за своје живљење;

26. И видите и чујете да не само у Ефесу него готово по свој Азији овај Павле одврати народ многи, говорећи: то нијесу богови што се рукама човјечијим граде.

27. И не само што ће ова несрећа доћи на наш занат да не пролази, него се неће марити ни за цркву велике богиње Дијане, и пропашће величанство оне коју сва Азија и васиони свијет поштује.

28. А кад они ово чуше, напунише се гњева, и викаху говорећи: велика је Дијана Ефеска!

29. И сав се град напуни буне; и наваливши једнодушно на збориште ухватише Гаја и Аристарха из Маћедоније, другове Павлове.

30. А кад Павле шћаше да иде међу народ, не дадоше му ученици.

31. А неки и од Азијскијех поглавара који му бијаху пријатељи, послаше к њему свјетујући га да не излази на збориште.

32. Једни пак викаху једно а други друго; јер бијаше сабор смућен, и највише их не знадијаху зашто су се скупили.

33. А једни од народа извукоше Александра, кад га Јевреји изведоше. А Александар махнувши руком шћаше да одговори народу.

34. А кад га познаше да је Јеврејин, повикаше сви у глас, и викаху око два сахата: велика је Дијана Ефеска.

35. А писар утишавши народ рече: људи Ефесци! Ко је тај човјек који не зна да град Ефес слави велику богињу Дијану и њезин кип небески?

36. Кад дакле то не може нико одрећи, ваља ви да будете мирни, и ништа нагло да не чините;

37. Јер доведосте ове људе који нити су цркву Дијанину покрали, нити хуле на вашу богињу.

38. А Димитрије и мајстори који су с њим ако имају какву тужбу, имају судови, и имају намјесници, нека туже један другога.

39. Ако ли што друго иштете, нека се извиди на правој скупштини.

40. Јер се бојимо да не будемо тужени за данашњу буну; а ниједнога узрока нема којијем бисмо се могли оправдати за ову буну. И ово рекавши распусти народ који се бјеше сабрао.