1. Савле пак бјеше пристао на његову смрт. А у тај дан постаде велико гоњење на цркву Јерусалимску, и сви се расијаше по крајевима Јудејскијем и Самаријскијем осим апостола.

2. А људи побожни укопаше Стефана и велики плач учинише над њим.

3. А Савле досађиваше цркви, јер иђаше по кућама, и вуцијаше људе и жене те предаваше у тамницу.

4. А они што се бијаху расијали пролажаху проповиједајући ријеч.

5. А Филип сишавши у град Самаријски проповиједаше им Христа.

6. А народ пажаше једнодушно на оно што говораше Филип, слушајући и гледајући знаке које чињаше;

7. Јер духови нечисти с великом виком излажаху из многијех у којима бијаху, и многи узети и хроми оздравише.

8. И би велика радост у граду ономе.

9. А бјеше један човјек, по имену Симон, који прије чараше у граду и довођаше у чудо народ Самаријски, говорећи да је он нешто велико;

10. На којега гледаху сви, и мало и велико, говорећи: ово је велика сила Божија.

11. А зато гледаху на њега што их много времена чинима удивљаваше.

12. Кад пак вјероваше Филипу који проповиједаше јеванђеље о царству Божијему, и о имену Исуса Христа, кршћаваху се и људи и жене.

13. Тада и Симон вјерова, и крстивши се оста код Филипа; и видећи дјела и знаке велике који се чињаху дивљаше се врло.

14. А кад чуше апостоли који бијаху у Јерусалиму да Самарија прими ријеч Божју, послаше к њима Петра и Јована.

15. Који сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа светога;

16. Јер још ни на једнога не бјеше дошао, него бијаху само крштени у име Господа Исуса.

17. Тада апостоли метнуше руке на њих, и они примише Духа светога.

18. А кад видје Симон да се даје Дух свети кад апостоли метну руке, донесе им новце

19. Говорећи: дајте и мени ову власт да кад метнем руке на кога прими Духа светога.

20. А Петар му рече: новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божиј може добити за новце.

21. Нема теби дијела ни исета у овој ријечи; јер срце твоје није право пред Богом.

22. Покај се дакле од ове своје пакости, и моли се Богу да би ти се опростила помисао срца твога.

23. Јер те видим да си у гркој жучи и у свези неправде.

24. А Симон одговарајући рече: помолите се ви Господу за мене да не наиђе на мене ништа од овога што рекосте.

25. Тако они посвједочивши и говоривши ријеч Господњу вратише се у Јерусалим, и многијем селима Самаријскијем проповједише јеванђеље.

26. А анђео Господњи рече Филипу говорећи: устани и иди на подне на пут који силази од Јерусалима у Газу и пуст је.

27. И уставши пође. И гле, човјек Арапин, ушкопљеник, властелин Кандакије царице Арапске, што бјеше над свима њезинијем ризницама, који бјеше дошао у Јерусалим да се моли Богу,

28. Па се враћаше, и сједећи на колима својијем читаше пророка Исаију.

29. А Дух рече Филипу: приступи и прилијепи се тијем колима.

30. А Филип притрчавши чу га гдје чита пророка Исаију, и рече: а разумијеш ли што читаш?

31. А он рече: како бих могао разумјети ако ме ко не упути? И умоли Филипа те се попе и сједе с њим.

32. А мјесто из писма које читаше бјеше ово: као овца на заклање одведе се, и нијем као јагње пред онијем који га стриже, тако не отвори уста својијех.

33. У његовом понижењу укиде се суд његов. А род његов ко ће исказати? Јер се његов живот узима од земље.

34. Онда ушкопљеник одговори Филипу и рече: молим те, за кога ово говори пророк? или за себе или за кога другога?

35. А Филип отворивши уста своја, и почевши од писма овога, приповједи му јеванђеље Исусово.

36. Како иђаху путем дођоше на некаку воду; и рече ушкопљеник: ево воде, шта брани мени да се крстим?

37. А Филип му рече: ако вјерујеш од свега срца својега, можеш. А он одговарајући рече: вјерујем да је Исус Христос син Божиј.

38. И заповједи да стану кола, и сиђоше оба на воду, и Филип и ушкопљеник, и крсти га.

39. А кад изиђоше из воде, Дух свети паде на ушкопљеника, а анђео Господњи узе Филипа, и више га не видје ушкопљеник; него отиде путем својијем радујући се.

40. А Филип се обрете у Азоту; и пролазећи проповиједаше јеванђеље свима градовима, док не дође у Ћесарију.