1. Људи, браћо и оцеви! чујте сад мој одговор к вама.

2. А кад чуше да им Јеврејскијем језиком проговори, још већа тишина поста. И рече:

3. Ја сам човјек Јеврејин, који сам рођен у Тарсу Киликијскоме, и одгајен у овоме граду код ногу Гамалииловијех, научен управо отачком закону, и бијах ревнитељ Божиј као што сте ви сви данас.

4. Ја овај пут гоних до саме смрти, вежући и предајући у тамницу и људе и жене,

5. Као што ми свједочи и поглавар свештенички и све старјешине; од којијех и посланице примих на браћу која живе у Дамаску; и иђах да доведем оне што бијаху онамо свезане у Јерусалим да се муче.

6. А кад иђах и приближих се к Дамаску, догоди ми се око подне да ме уједанпут обасја велика свјетлост с неба.

7. И падох на земљу, и чух глас, који ми говори: Савле! Савле! зашто ме гониш?

8. А ја одговорих: ко си ти, Господе? А он ми рече: ја сам Исус Назарећанин, којега ти гониш.

9. А који бијаху са мном видјеше свјетлост и уплашише се; али не чуше гласа који ми говораше.

10. А ја рекох: шта ћу чинити, Господе? А Господ ми рече: устани и иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све шта ти је одређено да чиниш.

11. И кад обневидјех од силне свјетлости оне, вођаху ме за руку они који бијаху са мном, и дођох у Дамаск.

12. А неки Ананија човјек побожан по закону, посвједочен од свију Јевреја који живе у Дамаску,

13. Дошавши к мени стаде и рече ми: Савле брате! прогледај. И ја у тај час погледах на њ.

14. А он ми рече: Бог отаца нашијех изабра те да познаш вољу његову, и да видиш праведника, и да чујеш глас из уста његовијех:

15. Да му будеш свједок пред свијем људима за ово што си видио и чуо.

16. И сад шта оклијеваш? Устани и крсти се, и опери се од гријеха својијех, призвавши име Господа Исуса.

17. А догоди се, кад се вратих у Јерусалим и мољах се у цркви Богу, да постадох изван себе,

18. И видјех га гдје ми говори: похити те изиђи из Јерусалима, јер неће примити свједочанства твојега за мене.

19. И ја рекох: Господе! сами знаду да сам ја метао у тамнице и био по зборницама оне које те вјерују.

20. И кад се прољеваше крв Стефана свједока твојега, и ја стајах и пристајах на смрт његову, и чувах хаљине онијех који га убијају.

21. И рече ми: иди, јер ћу ја далеко да те пошљем у незнабошце.

22. А они га слушаху до ове ријечи, па подигоше глас свој говорећи: узми са земље таковога; јер не треба да живи.

23. А кад они викаху и збациваху хаљине и бацаху прах у небо,

24. Заповједи војвода да га одведу у око, и рече да га бојем испитају да дозна за какву кривицу тако викаху на њ.

25. И кад га притегоше узицама, рече Павле капетану, који стајаше ондје: зар ви можете бити човјека Римљанина, и још без суда?

26. А кад чу капетан, приступи к војводи и каза говорећи: гледај шта ћеш чинити; јер је овај човјек Римљанин.

27. А војвода приступивши рече му: кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече: да.

28. А војвода одговори: ја сам за велику цијену име овога грађанства добио. А Павле рече: а ја сам се и родио с њиме.

29. Онда отступише одмах од њега они што шћадијаху да га испитују; а војвода се уплаши кад разумје да је Римљанин и што га бјеше свезао.

30. А сјутрадан, желећи дознати истину зашто га туже Јевреји, пусти га из окова, и заповједи да дођу главари свештенички и сав сабор њихов; и сведавши Павла постави га пред њима.