1. А кад они говораху народу, наиђоше на њих свештеници и војвода црквени и садукеји;

2. И расрдише се, што они уче људе и јављају у Исусу васкрсеније из мртвијех.

3. И дигоше на њих руке, и метнуше их у затвор до ујутру: јер већ бјеше вече.

4. А од онијех који слушаху ријеч многи вјероваше, и постаде број људи око пет хиљада.

5. А кад би ујутру, скупише се кнезови њихови и старјешине и књижевници у Јерусалим,

6. А Ана поглавар свештенички и Кајафа и Јован и Александар и колико их год бјеше од рода свештеничкога;

7. И метнувши их на сриједу питаху: каком силом или у чије име учинисте ви ово?

8. Тада Петар напунивши се Духа светога рече им: кнезови народни и старјешине Израиљеве!

9. Ако нас данас питате за добро дјело које учинисмо болесну човјеку те он оздрави:

10. Да је на знање свима вама и свему народу Израиљеву да у име Исуса Христа Назарећанина, којега ви распесте, којега Бог подиже из мртвијех, стоји овај пред вама здрав.

11. Ово је камен који ви зидари одбацисте, а постаде глава од угла: и нема ни у једноме другом спасенија;

12. Јер нема другога имена под небом данога људима којијем би се ми могли спасти.

13. А кад видјеше слободу Петрову и Јованову, и знајући да су људи некњижевни и прости, дивљаху се, и знадијаху их да бијаху с Исусом.

14. А видећи исцијељенога човјека гдје с њима стоји не могаху ништа противу рећи.

15. Онда им заповједише да изиђу напоље из савјета, па питаху један другога

16. Говорећи: шта ћете чинити овијем људима? Јер велики знак што учинише они познат је свима који живе у Јерусалиму, и не можемо одрећи;

17. Али да се даље не разилази по народу, да им оштро запријетимо да више не говоре за име ово никоме.

18. И дозвавши их заповједише им да ништа не спомињу нити да уче у име Исусово.

19. Петар и Јован одговарајући рекоше им: судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо неголи Бога?

20. Јер ми не можемо не говорити што видјесмо и чусмо.

21. А они запријетивши им пустише их, не нашавши ништа како би их мучили, народа ради; јер сви хваљаху Бога за оно што се бјеше догодило.

22. Јер ономе човјеку бјеше више од четрдесет година на ком се догоди ово чудо здравља.

23. А кад их отпустише, дођоше к својима, и јавише им шта рекоше главари свештенички и старјешине.

24. А они кад чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: Господе Боже, ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима;

25. Који устима Давида слуге својега рече: зашто се буне незнабошци, и народи измишљавају празне ријечи?

26. Састаше се цареви земаљски, и кнезови се сабраше уједно на Господа и на Христа његова.

27. Заиста се сабраше у овоме граду на светога сина твојега Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтијски Пилат с незнабошцима и с народом Израиљевијем,

28. Да учине што рука твоја и савјет твој напријед одреди да буде.

29. И сад Господе! погледај на њихове пријетње, и дај слугама својима да говоре са сваком слободом ријеч твоју;

30. И пружај руку своју на исцијељивање и да знаци и чудеса бивају именом светога сина твојега Исуса.

31. И пошто се они помолише Богу затресе се мјесто гдје бијаху сабрани, и напунише се сви Духа светога, и говораху ријеч Божију са слободом.

32. А у народа који вјерова бјеше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све бјеше заједничко.

33. И апостоли с великом силом свједочаху за васкрсеније Господа Исуса Христа; и благодат велика бјеше на свима њима:

34. Јер ниједан међу њима не бјеше сиромашан, јер колико их год бијаше који имадијаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце што узимаху за то,

35. И метаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме као што ко требаше.

36. А Јосија, прозвани од апостола Варнава, које значи син утјехе, Левит родом из Кипра,

37. Он имадијаше њиву, и продавши је донесе новце и метну апостолима пред ноге.