1. И кад изиђоше срећно из лађе, тада разумјеше да се острво зове Мелит.

2. А дивљаци чињаху нам не малу љубав, јер наложише огањ и примише нас све због дажда који иђаше, и због зиме.

3. А Павле зграбивши гомилу грања наложи на огањ, и изишавши змија од врућине скочи му на руку.

4. И кад видјеше дивљаци змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: јамачно је овај човјек крвник, којега избављена од мора суд Божиј не остави да живи.

5. А он отресавши змију у огањ не би му ништа зло.

6. А они чекаху да он отече или уједанпут да падне мртав. А кад задуго чекаше, и видјеше да му ништа зло не би, промијенише се, и говораху да је он Бог.

7. А наоколо око онога мјеста бијаху села поглавара од острва по имену Поплија, који нас прими и угости љубазно три дана.

8. А догоди се да отац Поплијев лежаше од грознице и од срдобоље, којему ушавши Павле помоли се Богу и метну руке своје на њ и исцијели га.

9. А кад то би, долажаху и други који бијаху болесни на острву ономе, и исцјељиваху се.

10. И поштоваху нас великијем частима; и кад пођосмо, спремише нам што је од потребе.

11. А послије три мјесеца одвезосмо се на лађи Александријској, која је била презимила на острву, и бијаху на њој написани Диоскури.

12. И допловивши у Сиракузу остасмо ондје три дана.

13. А онанде отпловивши дођосмо у Ригију; и послије једнога дана кад дуну југ, дођосмо други дан у Потиоле.

14. Ондје нађемо браћу, и они нас замоле те останемо код њих седам дана; и тако пођосмо у Рим.

15. И оданде чувши браћа за нас изиђоше нам на сусрет тја до Апијева пазара и три крчме. И кад их видје Павле, даде хвалу Богу, и ослободи се.

16. А кад дођосмо у Рим, капетан предаде сужње војводи. Али се Павлу допусти да живи гдје хоће с војником која га чуваше.

17. А послије три дана Павле сазва старјешине Јеврејске. И кад се они скупише, говораше им: људи браћо! ја ништа не учиних противно народу или обичајима отачкијем; и Јерусалимљани предаше ме као сужња у руке Римљанима,

18. Који извидјевши за мене шћаху да ме пусте, јер се не нађе на мени ниједна смртна кривица.

19. Али кад Јудејци говораху насупрот, натјера ме невоља да се иштем пред ћесара, не као да бих свој народ имао што тужити.

20. Тога ради узрока замолих вас да се видимо и да се разговоримо; јер нада ради Израиљева окован сам у ово гвожђе.

21. А они му рекоше: ми нити примисмо писма за те из Јудеје; нити дође ко од браће да јави или да говори што зло за тебе.

22. Него молимо да чујемо од тебе шта мислиш; јер нам је познато за ову јерес да јој се свуда насупрот говори.

23. И одредивши му дан дођоше к њему у гостионицу многи; којима казиваше свједочећи царство Божије и увјеравајући их за Исуса из закона Мојсијева и из пророка од јутра до самога мрака.

24. И једни вјероваху ономе што говораше а једни не вјероваху.

25. А будући несложни међу собом, одлажаху кад рече Павле једну ријеч: добро каза Дух свети преко пророка Исаије оцевима нашијем

26. Говорећи: иди к народу овоме и кажи: ушима ћете чути и нећете разумјети; и очима ћете гледати и нећете видјети.

27. Јер одрвени срце овога народа, и ушима тешки чују, и очима својијем зажмурише да како не виде очима, и ушима не чују, и да се не обрате да их исцијелим.

28. Да вам је дакле на знање да се незнабошцима посла спасеније Божије, они ће и чути.

29. И кад он ово рече, отидоше Јевреји препирући се међу собом.

30. А Павле остаде пуне двије године о своме трошку, и дочекиваше све који му долажаху,

31. Проповиједајући царство Божије, и учећи о Господу нашему Исусу Христу слободно, и нико му не брањаше.