1. И дуго бијаше рат између дома Саулова и дома Давидова; али Давид све већма јачаше а дом Саулов постајаше све слабији.

2. И Давиду се родише синови у Хеврону: првенац му бјеше Амнон од Ахиноаме Језраељанке;

3. Други бјеше Хилеав од Авигеје жене Навала Кармилца; трећи Авесалом син Махе кћери Талмаја цара Гесурскога;

4. Четврти Адонија син Агитин; и пети Сефатија син Авиталин;

5. И шести Итрам од Егле жене Давидове. Ти се родише Давиду у Хеврону.

6. И док бијаше рат између дома Саулова и дома Давидова, Авенир брањаше дом Саулов.

7. А Саул имаше иночу по имену Ресфу кћер Ајину; и Исвостеј рече Авениру: зашто си спавао код иноче оца мојега?

8. И Авенир се разгњеви на ријечи Исвостејеве и рече: јесам ли ја пасја глава, који сада чиним на Јуди милост дому Саула оца твојега и браћи његовој и пријатељима његовијем, и нијесам те пустио у руке Давидове, те данас тражиш на мени зло ради те жене?

9. Тако нека учини Бог Авениру, и тако нека дода, ако не учиним Давиду како му се Господ заклео,

10. Да се пренесе ово царство од дома Саулова, и да се утврди пријесто Давидов над Израиљем и над Јудом, од Дана до Вирсавеје.

11. И он не може више ништа одговорити Авениру, јер га се бојаше.

12. И Авенир посла посланике к Давиду од себе и поручи: чија је земља? И поручи му: учини вјеру са мном, и ево рука ће моја бити с тобом, да обратим к теби свега Израиља.

13. А он одговори: добро; ја ћу учинити вјеру с тобом; али једно иштем од тебе, и то: да не видиш лица мојега ако ми прво не доведеш Михалу кћер Саулову, кад дођеш да видиш лице моје.

14. И посла Давид посланике к Исвостеју сину Саулову, и поручи му: дај ми жену моју Михалу, коју испросих за сто окрајака Филистејских.

15. И Исвостеј посла те је узе од мужа, од Фалтила, сина Лаисова.

16. А муж њезин пође с њом, и једнако плакаше за њом до Ваурима. Тада му рече Авенир: иди, врати се натраг. И он се врати.

17. Потом Авенир говори старјешинама Израиљским, и рече им: пређе тражисте Давида да буде цар над вама.

18. Ето сада учините; јер је Господ рекао за Давида говорећи: преко Давида слуге својега избавићу народ свој Израиља из руку Филистејских и из руку свих непријатеља њиховијех.

19. Тако говори Авенир и синовима Венијаминовијем. Потом отиде Авенир и у Хеврон да каже Давиду све што за добро нађе Израиљ и сав дом Венијаминов.

20. И кад дође Авенир к Давиду у Хеврон и с њим двадесет људи, учини Давид гозбу Авениру и људима који бијаху с њим.

21. И рече Авенир Давиду: да устанем и идем да скупим к цару господару својему сав народ Израиљев да учине вјеру с тобом, па да царујеш како ти душа жели. И Давид отпусти Авенира да иде с миром.

22. А гле, слуге Давидове враћаху се с Јоавом из боја, и тјераху са собом велик плијен; а Авенир већ не бјеше код Давида у Хеврону, јер га отпусти, те отиде с миром.

23. Јоав дакле и сва војска што бјеше с њим дођоше онамо; и јавише Јоаву говорећи: Авенир син Ниров долазио је к цару, и он га отпусти те отиде с миром.

24. И Јоав отиде к цару и рече: шта учини? Гле, Авенир је долазио к теби; зашто га пусти те отиде?

25. Познајеш ли Авенира сина Нирова? долазио је да те превари, да види куда ходиш и да дозна све што радиш.

26. Потом отишав Јоав од Давида посла људе за Авениром да га врате од студенца Сире, а Давид не знадијаше за то.

27. И кад се врати Авенир у Хеврон, одведе га Јоав на страну под врата као да говори с њим насамо; ондје га удари под пето ребро, те умрије за крв Асаила брата његова.

28. А кад Давид послије то чу, рече: ја нијесам крив ни царство моје пред Господом довијека за крв Авенира сина Нирова.

29. Нека падне на главу Јоавову и на сав дом оца његова; и нека дом Јоавов не буде никад без човјека болна од течења или губава или који иде о штапу или који падне од мача или који нема хљеба.

30. Тако Јоав и Ависај брат његов убише Авенира што он погуби Асаила брата њихова код Гаваона у боју.

31. И рече Давид Јоаву и свему народу који бијаше с њим: раздерите хаљине своје и припашите костријет, и плачите за Авениром. И цар Давид иђаше за носилима.

32. А кад погребоше Авенира у Хеврону, цар подиже глас свој и плака на гробу Авенирову; плака и сав народ.

33. И наричући за Авениром рече: умрије ли Авенир како умире безумник?

34. Руке твоје не бише везане, нити ноге твоје у оков оковане; пао си као што се пада од неваљалијех људи. Тада још већма плака за њим сав народ.

35. И дође сав народ нудећи Давида да једе што, док још бијаше дан; али се Давид закле и рече: Бог нека ми учини тако, и тако нека дода, ако окусим хљеба или што друго док не зађе сунце.

36. И сав народ чу то, и би им по вољи; што год чињаше цар, бјеше по вољи свему народу.

37. И позна сав народ и сав Израиљ у онај дан да није било од цара што погибе Авенир син Ниров.

38. И цар рече слугама својим: не знате ли да је војвода и то велики погинуо данас у Израиљу?

39. Али ја сам сада још слаб, ако и јесам помазани цар; а ови људи, синови Серујини, врло су ми силни. Нека Господ плати ономе који чини зло према злоћи његовој.