1. Ја рекох у срцу свом: дај да те окушам весељем; уживај добра. Али гле и то бјеше таштина.

2. Смијеху рекох: лудујеш; и весељу: шта то радиш?

3. Размишљах у срцу свом да пуштам тијело своје на пиће, и срцем својим управљајући мудро да се држим лудости докле не видим шта би добро било синовима људским да чине под небом док су живи.

4. Велика дјела учиних: сазидах себи куће, насадих себи винограде;

5. Начиних себи вртове и воћњаке, и насадих у њима свакојаких дрвета роднијех;

6. Начиних себи језера водена да заљевам из њих шуму гдје расту дрвета;

7. Набавих себи слуга и слушкиња, и имах слуга рођенијех у кући мојој; и имах говеда и оваца више од свијех који бише прије мене у Јерусалиму;

8. Такођер накупих себи сребра и злата и заклада од царева и земаља; набавих себи пјевача и пјевачица и милина људских, и справа музичких свакојаких.

9. И тако постах већи и силнији од свијех који бише прије мене у Јерусалиму; и мудрост моја оста са мном.

10. И што год жељаху очи моје, не брањах им нити украћивах срцу својему какога весеља, него се срце моје весељаше са свакога труда мојега, и то ми бијаше дио од свакога труда мојега.

11. А кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.

12. Тада се обратих да видим мудрост и лудост и безумље, јер шта би чинио човјек који би настао послије цара? што је већ учињено.

13. И видјех да је боља мудрост од лудости, као што је боља свјетлост од мрака.

14. Мудри има очи у глави, а безумни иде по мраку; али такођер дознах да једнако бива свјема.

15. Зато рекох у срцу свом: мени ће бити као безумнику што бива; шта ће ми дакле помоћи што сам мудар? И рекох у срцу свом: и то је таштина.

16. Јер се неће спомињати мудрац као ни безумник довијека; јер што сада јест, све се заборавља послије, и мудрац умире као и безумник.

17. Зато ми омрзе живот, јер ми није мило што бива под сунцем, јер је све таштина и мука духу.

18. И омрзе ми сав труд мој око којега се трудих под сунцем, јер ћу га оставити човјеку који ће настати након мене.

19. И ко зна хоће ли бити мудар или луд? и опет ће бити господар од свега труда мојега око којега се трудих и мудровах под сунцем. И то је таштина.

20. Зато дођох на то да ми срце изгуби надање о сваком труду око којега се трудих под сунцем.

21. Јер има људи који се труде мудро и разумно и право, па то остављају у дио другоме који се није трудио око тога. И то је таштина и велико зло.

22. Јер шта има човјек од свега труда свога и од муке срца свога, коју подноси под сунцем?

23. Јер су сви дани његови мука а послови његови брига; ни ноћу се не одмара срце његово. И то је таштина.

24. Није ли дакле добро човјеку да једе и пије и да гледа да му је души добро од труда његова? Ја видјех и то да је из руке Божије.

25. Јер ко је јео и уживао више него ја?

26. Јер човјеку који му је по вољи даје мудрост и разум и радост, а грјешнику даје муку да сабира и скупља да да ономе који је по вољи Богу. И то је таштина и мука духу.