1. Ко је као мудри? и ко зна шта значе ствари? Мудрост просвјетљује човјеку лице, а тврдоћа лица његова мијења се.

2. Ја ти кажем: извршуј заповијест цареву, и то заклетве Божије ради.

3. Не буди брз да отидеш испред њега; не стој у злој ствари, јер ће учинити што год хоће.

4. Јер гдје је год ријеч царева ондје је власт, и ко ће му рећи: шта радиш?

5. Ко извршује заповјест, неће знати за зло, јер срце мудрога зна вријеме и начин.

6. Јер свачему има вријеме и начин; али многа зла сналазе човјека,

7. Што не зна шта ће бити; јер кад ће што бити, ко ће му казати?

8. Човјек није властан над духом да би уставио дух, нити има власти над даном смртнијем, нити има обране у тој борби; ни безбожност не избавља онога у кога је.

9. Све ово видјех, и управих срце своје на све што се ради под сунцем. Каткад влада човјек над човјеком на зло његово.

10. И тада видјех безбожнике погребене, гдје се вратише; а који добро чињаху отидоше са светога мјеста и бише заборављени у граду. И то је таштина.

11. Што нема одмах осуде за зло дјело, зато срце синова људских кипи у њима да чине зло.

12. Нека грјешник сто пута чини зло и одгађа му се, ја ипак знам да ће бити добро онима који се боје Бога, који се боје лица његова.

13. А безбожнику неће бити добро, нити ће му се продуљити дани, него ће бити као сјен ономе који се не боји лица Божијега.

14. Таштина је која бива на земљи што има праведника којима бива по дјелима безбожничким, а има безбожника којима бива по дјелима праведничким. Рекох: и то је таштина.

15. Зато ја хвалих весеље, јер нема ништа боље човјеку под сунцем него да једе и пије и да се весели; и то му је од труда његова за живота његова, који му Бог да под сунцем.

16. Кад управих срце своје да познам мудрост и видим шта се ради на земљи, те ни дању ни ноћу не долази човјеку сан на очи,

17. Видјех на свијем дјелима Божијим да човјек не може докучити оно што се ради под сунцем, око чега се труди човјек тражећи, али не налази, и ако и мудрац рече да зна, ипак не може докучити.