Приче Соломунове, глава 17

 

1. Бољи је залогај суха хљеба с миром него кућа пуна поклане стоке са свађом.

Приче 15:17

2. Разуман слуга биће господар над сином срамотнијем и с браћом ће дијелити нашљедство.

3. Топионица је за сребро и пећ за злато, а срца искушава Господ.

Псал. 26:2, Приче 27:21, Јер. 17:10, Мал. 3:3

4. Зао човјек пази на усне зле, а лажљивац слуша језик пакостан.

5. Ко се руга сиромаху, срамоти створитеља његова; ко се радује несрећи, неће остати без кара.

Јов 31:29, Приче 24:17, Авд. 1:12

6. Вијенац су старцима унуци, а слава синовима оци њихови.

7. Не приличи безумном висока бесједа, акамоли кнезу лажљива бесједа.

8. Поклон је драги камен ономе који га прима, куда се год окрене напредује.

1 Мој. 39:21, Дан. 6:3

9. Ко покрива пријеступ, тражи љубав; а ко понавља ствар, раставља главне пријатеље.

10. Укор тишти разумнога већма него лудога сто удараца.

11. Зао човјек тражи само одмет, али ће се љут гласник послати на њ.

12. Боље је да човјека срете медвједица којој су отети медвједићи, него безумник у свом безумљу.

2 Сам. 17:8

13. Ко враћа зло за добро, неће се зло одмаћи од куће његове.

Јер. 18:20, Рим. 12:17, 1 Сол. 5:15

14. Ко почне свађу, отвори уставу води; зато прије него се заметне, прођи се распре.

2 Цар. 14:8, Приче 20:3, Дјела 6:1, Рим. 12:18, 1 Сол. 4:11

15. Ко оправда кривога и ко осуди правога, обојица су гад Господу.

2 Мој. 23:7, Иса. 5:23

16. На што је благо безумноме у руци кад нема разума да прибави мудрост?

17. У свако доба љуби пријатељ, и брат постаје у невољи.

18. Човјек безуман даје руку и јамчи се за пријатеља својега.

19. Ко милује свађу, милује гријех; ко подиже увис врата своја, тражи погибао.

20. Ко је опака срца, неће наћи добра; и ко дволичи језиком, пашће у зло.

21. Ко роди безумна, на жалост му је, нити ће се радовати отац луда.

22. Срце весело помаже као лијек, а дух жалостан суши кости.

Приче 18:14

23. Безбожник прима поклон из њедара да преврати путове правди.

2 Мој. 23:8, 4 Мој. 22:7

24. Разумному је на лицу мудрост, а очи безумнику врљају накрај земље.

Проп. 2:14

25. Жалост је оцу својему син безуман, и јад родитељци својој.

26. Није добро глобити праведника, ни да кнезови бију кога што је радио право.

27. Устеже ријечи своје човјек који зна, и тиха је духа човјек разуман.

28. И безуман кад мучи, мисли се да је мудар, и разуман, кад стискује усне своје.

 

Prethodna glava Vrh stranice Sledeca glava
Prethodna knjiga Sledeca knjiga