1. И посла Господ Натана к Давиду; и он дошав к њему рече му: у једном граду бијаху два човјека, један богат а други сиромах.

2. Богати имаше оваца и говеда врло много;

3. А сиромах немаше ништа до једну малу овчицу, коју бјеше купио, и храњаше је, те одрасте уза њ и уз дјецу његову, и јеђаше од његова залогаја, и из његове чаше пијаше, и на крилу му спаваше, и бијаше му као кћи.

4. А дође путник к богатоме човјеку, а њему би жао узети из својих оваца или говеда да зготови путнику који дође к њему; него узе овцу онога сиромаха, и зготови је човјеку, који дође к њему.

5. Тада се Давид врло разгњеви на онога човјека, и рече Натану: тако жив био Господ, заслужио је смрт онај који је то учинио.

6. И овцу нека плати учетворо, што је то учинио и није му жао било.

7. Тада рече Натан Давиду: ти си тај. Овако вели Господ Бог Израиљев: ја сам те помазао за цара над Израиљем, и ја сам те избавио из руку Сауловијех.

8. И дао сам ти дом господара твојега, и жене господара твојега на крило твоје, дао сам ти дом Израиљев и Јудин; и ако је мало, додао бих ти то и то.

9. Зашто си презрео ријеч Господњу чинећи што њему није по вољи? Урију Хетејина убио си мачем и узео си жену његову себи за жену, а њега си убио мачем синова Амоновијех.

10. Зато неће се одмаћи мач од дома твојега довијека, што си ме презрео и узео жену Урије Хетејина да ти буде жена.

11. Овако вели Господ: ево, ја ћу подигнути на те зло из дома твојега, и узећу жене твоје на твоје очи, и даћу их ближњему твојему, те ће спавати са женама твојим на видику свакому.

12. Јер ти си учинио тајно, али ћу ја ово учинити пред свијем Израиљем и свакому на видику.

13. Тада рече Давид Натану: сагријеших Господу. А Натан рече Давиду: и Господ је пронио гријех твој; нећеш умријети.

14. Али што си тијем дјелом дао прилику непријатељима Господњим да хуле, зато ће ти умријети син који ти се родио.

15. Потом Натан отиде својој кући. А Господ удари дијете које роди жена Уријина Давиду, те се разбоље на смрт.

16. И Давид се мољаше Богу за дијете, и пошћаше се Давид, и дошавши лежаше преко ноћ на земљи.

17. И старјешине дома његова усташе око њега да га подигну са земље, али он не хтје, нити једе што с њима.

18. А кад би седми дан, умрије дијете; и не смијаху слуге Давидове јавити му да је дијете умрло, јер говораху: ево, док дијете бијаше живо, говорасмо му, па нас не хтје послушати; а како ћемо му казати: умрло је дијете? хоће га уцвијелити.

19. А Давид видећи гдје слуге његове шапћу међу собом, досјети се да је умрло дијете; и рече Давид слугама својим: је ли умрло дијете? А они рекоше: умрло је.

20. Тада Давид уста са земље, и уми се, и намаза се и преобуче се; и отиде у дом Господњи, и поклони се. Потом опет дође кући својој, и заиска да му донесу да једе; и једе.

21. А слуге његове рекоше му: шта то радиш? док бијаше дијете живо, постио си и плакао; а кад умрије дијете, устао си и једеш.

22. А он рече: док дијете бијаше живо, постио сам и плакао, јер говорах: ко зна, може се смиловати Господ на ме да дијете остане живо.

23. А сад умрло је; што бих постио? могу ли га повратити? ја ћу отићи к њему, али он неће се вратити к мени.

24. Потом Давид утјеши Витсавеју жену своју, и отиде к њој, и леже с њом. И она роди сина, којему надје име Соломун. И мио бјеше Господу.

25. И посла Натана пророка, те му надје име Једидија, ради Господа.

26. А Јоав бијући Раву синова Амонових, узе царски град.

27. И посла посланике к Давиду, и рече: бих Раву, и узех град на води.

28. Него сада скупи остали народ, и стани у око према граду, и узми га, да га не бих ја узео и моје се име спомињало на њему.

29. И Давид скупив сав народ отиде на Раву, и удари на њу, и узе је.

30. И узе цару њихову с главе круну, у којој бјеше таланат злата, с драгим камењем, и метнуше је на главу Давиду, и однесе из града плијен врло велик.

31. А народ који бијаше у њему изведе и метну их под пиле и под бране гвоздене и под сјекире гвоздене, и сагна их у пећи гдје се опеке пеку. И тако учини свијем градовима синова Амоновијех. Потом се врати Давид са свијем народом у Јерусалим.