1. Додијао је души мојој живот живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

2. Рећи ћу Богу: немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.

3. Је ли ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дјело руку својих и савјет безбожнички обасјаваш?

4. Јесу ли у тебе очи тјелесне? видиш ли као што види човјек?

5. Јесу ли дани твоји као дани човјечји, и године твоје као вијек људски,

6. Те истражујеш моје безакоње и за гријех мој разбираш?

7. Ти знаш да нијесам крив, и нема никога ко би избавио из твоје руке.

8. Твоје су ме руке створиле и начиниле, и ти ме отсвуда потиреш.

9. Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.

10. Нијеси ли ме као млијеко слио и као сир усирио ме?

11. Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.

12. Животом и милошћу даривао си ме; и старање твоје чувало је дух мој.

13. И сакрио си то у срцу својему; али знам да је у тебе.

14. Ако сам згријешио, опазио си ме, и нијеси ме опростио безакоња мојега.

15. Ако сам скривио, тешко мени! ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.

16. И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.

17. Понављаш свједочанства своја против мене, и умножаваш гњев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.

18. Зашто си ме извадио из утробе? о да умријех! да ме ни око не видје!

19. Био бих као да нигда нијесам био; из утробе у гроб био бих однесен.

20. Није ли мало дана мојих? престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,

21. Прије него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сјен смртни,

22. У земљу тамну као мрак и у сјен смртни, гдје нема промјене и гдје је видјело као тама.