Лука, глава 16
1. А ученицима својијем говораше: бијаше један човјек богат који имаше пристава, и тога облагаше код њега да му просипа имање,
2. И дозвавши га рече му: шта ово ја чујем за тебе? Дај рачун како си кућио кућу: јер више не можеш кућом управљати.
3. А пристав од куће рече у себи: шта ћу чинити? Господар мој узима од мене управљање куће: копати не могу, просити стидим се.
4. Знам шта ћу чинити да би ме примили у куће своје кад ми се одузме управљање куће.
5. И дозвавши редом дужнике господара својега рече првоме: колико си дужан господару мојему?
6. А он рече: сто ока уља. И рече му: узми писмо своје и сједи брзо те напиши педесет.
7. А потом рече другоме: а ти колико си дужан? А он рече: сто ока пшенице. И рече му: узми писмо своје и напиши осамдесет.
8. И похвали господар невјернога пристава што мудро учини; јер су синови овога вијека мудрији од синова видјела у својему нараштају.
9. И ја вама кажем: начините себи пријатеље неправеднијем богатством, да би вас кад осиромашите примили у вјечне куће.
10. Који је вјеран у малом и у многом је вјеран; а ко је невјеран у малом и у многом је невјеран.
11. Ако дакле у неправедном богатству вјерни не бисте, ко ће вам у истином вјеровати?
12. И ако у туђем не бисте вјерни, ко ће вам дати ваше?
13. Никакав пак слуга не може два господара служити; јер или ће на једнога мрзити а другога љубити, или ће једноме вољети а за другога не марити. Не можете служити Богу и богатству.
14. А ово све слушаху и фарисеји, који бијаху среброљупци, и ругаху му се.
15. И рече им: ви сте они који се градите праведни пред људима; али Бог зна срца ваша; јер што је у људи високо оно је мрзост пред Богом.
16. Закон и пророци су до Јована; отселе се царство Божије проповиједа јеванђељем, и сваки наваљује да уђе у њега.
17. Лашње је пак небу и земљи проћи неголи једној титли из закона пропасти.
18. Сваки који пушта жену своју и узима другу, прељубу чини; и који се жени пуштеницом, прељубу чини.
19. Човјек неки пак бјеше богат, који се облачаше у скерлет и у свилу, и живљаше сваки дан господски и весељаше се.
20. А бијаше један сиромах, по имену Лазар, који лежаше пред његовијем вратима гнојав,
21. И жељаше да се насити мрвама које падаху с трпезе богатога; још и пси долажаху и лизаху гној његов.
22. А кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово; а умрије и богати, и закопаше га.
23. И у паклу кад бјеше у мукама подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову,
24. И повикавши рече: оче Аврааме! смилуј се на ме и пошљи ми Лазара нека умочи у воду врх од прста својега, и да ми расхлади језик; јер се мучим у овоме пламену.
25. А Авраам рече: синко! опомени се да си ти примио добра своја у животу своме, и Лазар опет зла; а сад се он тјеши, а ти се мучиш.
26. И преко свега тога постављена је међу нама и вама велика пропаст, да ови који би хтјели одовуд к вама пријећи, не могу, нити они отуда к нама да прелазе.
27. Тада рече: молим те дакле, оче, да га пошаљеш кући оца мојега,
28. Јер имам пет браће: нека им посвједочи да не би и они дошли на ово мјесто мучења.
29. Рече му Авраам: они имају Мојсија и пророке, нека њих слушају.
30. А он рече: не, оче Аврааме! него ако им дође ко из мртвијех покајаће се.
31. А Авраам рече му: ако не слушају Мојсија и пророка, да ко и из мртвијех устане неће вјеровати.