1. Мојсијева, глава 9
1. И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им; рађајте се и множите се и напуните земљу;
2. И све звијери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске нека вас се боје и страше; све је предано у ваше руке.
3. Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву.
4. Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв.
5. Јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати; од сваке ћу је звијери искати; из руке самога човјека, из руке свакога брата његова искаћу душу човјечију.
6. Ко пролије крв човјечију, његову ће крв пролити човјек; јер је Бог по својему обличју створио човјека.
7. Рађајте се дакле и множите се; народите се веома на земљи и намножите се на њој.
8. И рече Бог Ноју и синовима његовијем с њим, говорећи:
9. А ја ево постављам завјет свој с вама и с вашим сјеменом након вас,
10. И са свијем животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свега звијерја земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из ковчега, и са свијем звијерјем земаљским.
11. Постављам завјет свој с вама, те отселе неће ниједно тијело погинути од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу.
12. И рече Бог: ево знак завјета који постављам између себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до вијека:
13. Метнуо сам дугу своју у облаке, да буде знак завјета између мене и земље.
14. Па кад облаке навучем на земљу, видјеће се дуга у облацима,
15. И опоменућу се завјета својега који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком тијелу, и неће више бити од воде потопа да затре свако тијело.
16. Дуга ће бити у облацима, па ћу је погледати, и опоменућу се вјечнога завјета између Бога и сваке душе живе у сваком тијелу које је на земљи.
17. И рече Бог Ноју: то је знак завјета који сам учинио између себе и свакога тијела на земљи.
18. А бијаху синови Нојеви који изидоше из ковчега: Сим и Хам и Јафет; а Хам је отац Хананцима.
19. То су три сина Нојева, и од њих се насели сва земља.
20. А Ноје поче радити земљу, и посади виноград.
21. И напив се вина опи се, и откри се насред шатора својега.
22. А Хам, отац Хананцима, видје голотињу оца својега, и каза обојици браће своје на пољу.
23. А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њом голотињу оца својега, лицем натраг окренувши се да не виде голотиње оца својега.
24. А кад се Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио млађи син,
25. И рече: проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!
26. И још рече: благословен да је Господ Бог Симов, и Ханан да му буде слуга!
27. Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем, а Ханан да им буде слуга!
28. И поживје Ноје послије потопа триста и педесет година.
29. А свега поживје Ноје девет стотина и педесет година; и умрије.