1. Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвијех дјела, и вјере у Бога,

2. Науке крштења, и метања руку, и васкрсенија мртвијех, и суда вјечнога.

3. И ово ћемо учинити ако Бог допусти.

4. Јер није могуће оне који су једном просвијетљени, окусили дара небескога, постали заједничари Духа светога,

5. И окусили добре ријечи Божије, и силе онога свијета, и отпали,

6. Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијега.

7. Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;

8. А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпослије сажеже.

9. Али од вас, љубазни, надамо се бољему и што се држи спасенија, ако и говоримо тако.

10. Јер Бог није неправедан да заборави дјело ваше и труд љубави коју показасте у име његово, послуживши светима и служећи.

11. Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се над одржи тврдо до самога краја;

12. Да не будете љениви, него да се угледате на оне који вјером и трпљењем добијају обећања.

13. Јер кад Бог Аврааму обећа, не имајући ничим већијем да се закуне, закле се собом,

14. Говорећи: заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.

15. И тако трпећи дуго, доби обећање.

16. Јер се људи већијем куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.

17. Зато и Бог кад шћаше нашљедницима обећања обилније да покаже тврђу савјета својега, учини посредника клетву:

18. Да би у двјема непоколебљивијем стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утјеху ми који смо прибјегли да се ухватимо за над који нам је дан,

19. Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завјесе,

20. Гдје Исус уђе напријед за нас, поставши поглавар свештенички довијека по реду Мелхиседекову.