1. Тада се подиже сав збор и стаде викати, и народ плакаше ону ноћ.

2. И викаху на Мојсија и на Арона сви синови Израиљеви; и сав збор рече им: камо да смо помрли у земљи Мисирској или да помремо у овој пустињи!

3. Зашто нас води Господ у ту земљу да изгинемо од мача, жене наше и дјеца наша да постану робље? Није ли боље да се вратимо у Мисир?

4. И рекоше међу собом: да поставимо старјешину, па да се вратимо у Мисир.

5. Тада Мојсије и Арон падоше ничице пред свијем збором синова Израиљевијех.

6. А Исус син Навин и Халев син Јефонијин између онијех што уходише земљу, раздријеше хаљине своје,

7. И рекоше свему збору синова Израиљевијех говорећи: земља коју прођосмо и уходисмо, врло је добра земља.

8. Ако смо мили Господу, он ће нас одвести у ту земљу, и даће нам је; а то је земља у којој тече млијеко и мед.

9. Само се не одмећите Господа, и не бојте се народа оне земље; јер их можемо појести; отступио је од њих заклон њихов, а с нама је Господ, не бојте их се.

10. Тада рече сав збор да их побију камењем; али се показа слава Господња свијем синовима Израиљевијем у шатору од састанка.

11. И рече Господ Мојсију: докле ће ме вријеђати тај народ? Кад ли ће ми вјеровати послије толиких знака што сам учинио међу њима?

12. Ударићу га помором, и расућу га; а од тебе ћу учинити народ велик и јачи од овога.

13. А Мојсије рече Господу: али ће чути Мисирци, између којих си извео овај народ силом својом,

14. И рећи ће с људима ове земље, који су чули да си ти, Господе, био усред народа и да си се очима виђао, Господе, и облак твој да је стајао над њима, и у ступу од облака да си ишао пред њима дању и у ступу огњеном ноћу;

15. Па кад побијеш овај народ, све до једнога, говориће народи, који су чули приповијест о теби, говорећи:

16. Није могао Господ довести народа овога у земљу коју им је са заклетвом обећао, зато их поби у пустињи.

17. Нека се дакле прослави сила Господња, као што си рекао говорећи:

18. Господ дуго чека и обилан је милошћу, прашта безакоње и гријех, али не правда кривога, него походи безакоње отачко на синовима до трећега и четвртога кољена.

19. Опрости безакоње овому народу ради велике милости своје, као што си праштао народу овому од Мисира довде.

20. А Господ рече: праштам по ријечи твојој.

21. Али тако ја жив био, и тако сва земља била пуна славе Господње,

22. Ти људи који видјеше славу моју и знаке моје што сам учинио у Мисиру и у овој пустињи, и кушаше ме већ десет пута, и не послушаше ријечи моје,

23. Неће видјети земље коју са заклетвом обећах оцима њиховијем, неће видјети ни један од оних који ме увриједише.

24. А слугу својега Халева, у којем бјеше други дух и који се сасвијем мене држао, њега ћу одвести у земљу у коју је ишао, и сјеме ће је његово наслиједити.

25. Али Амалик и Хананеј сједе у долини, зато се сјутра вратите натраг, и идите у пустињу к Црвеном Мору.

26. Још рече Господ Мојсију и Арону говорећи:

27. Докле ће тај зли збор викати на ме? Чуо сам вику синова Израиљевијех, којом вичу на ме.

28. Кажи им: тако ја жив био, каже Господ, учинићу вам онако како сте говорили и ја чух.

29. У овој ће пустињи попадати мртва тјелеса ваша, и сви између вас који су избројени у свем броју вашем од двадесет година и више, који викасте на ме,

30. Нећете ући у земљу, за коју подигав руку своју заклех се да ћу вас населити у њој, осим Халева сина Јефонијина и Исуса сина Навина.

31. А дјецу вашу, за коју рекосте да ће постати робље, њих ћу одвести, и они ће познати земљу за коју ви не марите.

32. А ваша тјелеса мртва ће попадати у овој пустињи.

33. А дјеца ваша биће пастири по пустињи четрдесет година, и носиће кар за прељубе ваше, докле не испропадају тјелеса ваша у пустињи.

34. По броју дана, за које уходисте земљу, четрдесет дана, на сваки дан по годину, носићете гријехе своје, четрдесет година, и познаћете да сам прекинуо с вама.

35. Ја Господ рекох, и тако ћу учинити свему том збору злому, који се сабрао на ме: у пустињи ће пропасти и ту помријети.

36. А људи које бјеше послао Мојсије да уходе земљу, и који вративши се побунише сав збор да виче на њ, просувши зао глас о земљи,

37. Ти људи, који просуше зао глас о земљи, помријеше од помора пред Господом;

38. А Исус син Навин и Халев син Јефонијин осташе живи између људи који су ишли да уходе земљу.

39. И Мојсије каза све ове ријечи свијем синовима Израиљевијем, и народ плака веома.

40. А сјутрадан уставши пођоше наврх горе, и рекоше: ево нас, идемо на мјесто за које је говорио Господ, јер згријешисмо.

41. Али Мојсије рече: зашто преступате заповијест Господњу? Од тога неће бити ништа.

42. Не идите горе, јер Господ није међу вама; немојте да вас побију непријатељи ваши.

43. Јер је Амалик и Хананеј тамо пред вама, и изгинућете од мача, јер одустависте Господа, па неће ни Господ бити с вама.

44. Али они ипак навалише да иду наврх горе; али ковчег завјета Господњега и Мојсије не изађоше из окола.

45. Тада сиђе Амалик и Хананеј, који живљаху у оној гори, и разбише их и бацише дори до Орме.