1. Тада запјева Мојсије и синови Израиљеви ову пјесму Господу, и рекоше овако: Пјеваћу Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море.

2. Сила је моја и пјесма моја Господ, који ме избави; он је Бог мој, и славићу га; Бога оца мојега, и узвишиваћу га.

3. Господ је велик ратник; име му је Господ.

4. Кола Фараонова и војску његову врже у море; избране војводе његове утопише се у црвеном мору.

5. Бездани их покрише; падоше у дубину као камен.

6. Десница твоја, Господе, прослави се у сили; десница твоја, Господе, сатр непријатеља.

7. И мноштвом величанства својега оборио си оне који усташе на те; пустио си гњев свој, и прождрије их као сламу.

8. Од даха ноздара твојих сабра се вода; стаде у гомилу вода која тече; стинуше се вали усред мора.

9. Непријатељ рече: тјераћу, стигнућу, дијелићу плијен; наситиће их се душа моја, извући ћу мач свој, истријебиће их рука моја.

10. Ти дуну вјетром својим, и море их покри, и утонуше као олово у дубокој води.

11. Ко је као ти међу силнима Господе? ко је као ти славан у светости, страшан у хвали, и да чини чудеса?

12. Ти пружи десницу своју, и прождрије их земља.

13. Водиш милошћу својом народ, који си искупио, водиш крјепошћу својом у стан светости своје.

14. Чуће народи, и задрхтаће; мука ће спопасти оне који живе у земљи Филистејској.

15. Тада ће се препасти старјешине Едомске, јунаке Моавске спопашће дрхат, уплашиће се сви који живе у Хананској.

16. Спопашће их страх и трепет; од величине руке твоје замукнуће као камен, докле не прође народ твој, Господе, докле не прође народ, који си задобио.

17. Одвешћеш их и посадићеш их на гори нашљедства својега, на мјесту које си себи за стан спремио, Господе, у светињи, Господе, коју су твоје руке утврдиле.

18. Господ ће царовати довијека.

19. Јер уђоше коњи Фараонови с колима његовијем и с коњицима његовијем у море, и Господ поврати на њих воду морску; а синови Израиљеви пријеђоше сухим посред мора.

20. И Марија пророчица сестра Аронова узе бубањ у руку своју; а за њом изидоше све жене с бубњима и свиралама.

21. И отпијеваше им Марија: пјевајте Господу, јер се славно прослави; коња и коњика врже у море.

22. Потом крену Мојсије синове Израиљеве од Мора Црвенога, и пођоше у пустињу Сур; и три дана ишавши по пустињи не нађоше воде.

23. Оданде дођоше у Меру, али не могоше пити воде у Мери, јер бјеше горка; отуда се прозва мјесто Мера.

24. Тада стаде народ викати на Мојсија говорећи: шта ћемо пити?

25. И Мојсије завапи ка Господу, а Господ му показа дрво, те га метну у воду, и вода поста слатка. Ондје му даде уредбу и закон, и ондје га окуша.

26. И рече: ако добро узаслушаш глас Господа Бога својега, и ушчиниш што је право у очима његовијем, и ако пригнеш ухо к заповијестима његовијем и ушчуваш све уредбе његове, ниједне болести коју сам пустио на Мисир нећу пустити на тебе; јер сам ја Господ, љекар твој.

27. И дођоше у Елим, гдје бијаше дванаест извора и седамдесет палама; и ондје стадоше у око код воде.