1. Зато, браћо света, заједничари звања небескога, познајте посланика и владику, којега ми признајемо, Исуса Христа,

2. Који је вјеран ономе који га створи, као и Мојсије у свему дому његову.

3. Јер овај поста толико достојан веће части од Мојсија, колико већу од дома част има онај који га је начинио.

4. Јер сваки дом треба неко да начини; а ко је све створио оно је Бог.

5. И Мојсије дакле бјеше вјеран у свему дому његову, као слуга, за свједочанство онога што је требало да се говори.

6. Али је Христос као син у дому својему: којега смо дом ми, ако слободу и славу нада до краја тврдо одржимо.

7. Зато, као што говори Дух свети: данас ако глас његов чујете,

8. Не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте у дане напасти у пустињи,

9. Гдје ме искушаше оцеви ваши, искушаше ме, и гледаше дјела моја четрдесет година.

10. Тога ради расрдих се на тај род, и рекох: једнако се мету у срцима, али они не познаше путова мојијех;

11. Зато се заклех у гњеву својему да неће ући у покој мој.

12. Гледајте, браћо, да не буде кад у коме од вас зло срце невјерства да отступи од Бога живога;

13. Него се утјешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од пријеваре грјеховне;

14. Јер постадосмо заједничари Христу, само ако како смо почели у њему бити до краја тврдо одржимо;

15. Докле се говори: данас, ако глас његов чујете, не будите дрвенастијех срца, као кад се прогњевисте.

16. Јер неки чувши прогњевише се, али не сви који изиђоше из Мисира с Мојсијем.

17. А на које мрзи четрдесет година? Није ли на оне који сагријешише, који оставише кости у пустињи?

18. А којима се закле да неће ући у покој његов, него онима који не хтјеше да вјерују?

19. И видимо да не могоше ући за невјерство.