1. Ово пак судих у себи да опет не дођем к вама у жалости.

2. Јер ако ја чиним жалост вама, ко је који ће мене веселити осим онога који прима жалост од мене?

3. И писах вам ово исто, да кад дођем не примим жалост на жалост, а за које би ваљало да се веселим надајући се на све вас да је моја радост свију вас.

4. Јер од бриге многе и туге срца написах вам с многијем сузама, не да бисте се ожалостили него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.

5. Ако ли је ко мене ражалио, не ражали мене, до неколико, да не отежам свима вама.

6. Јер је довољно таковоме кар овај од многијех.

7. Зато ви насупрот већма да опраштате и тјешите, да такови како не падне у превелику жалост.

8. Зато вас молим, утврдите к њему љубав.

9. Јер вам зато и писах, да познам поштење ваше јесте ли у свачему послушни.

10. А коме ви што опростите ономе опраштам и ја; јер ја ако што коме опростих, опростих му вас ради мјесто Исуса Христа,

11. Да нас не превари сотона; јер знамо шта он мисли.

12. А кад дођох у Троаду да проповиједам јеванђеље Христово, и отворише ми се врата у Господу,

13. Не имадох мира у духу својему, не нашавши Тита, брата својега; него опростивши се с њима изиђох у Маћедонију.

14. Али хвала Богу који свагда нама даје побједу у Христу Исусу, и кроз нас јавља мирис познања својега на сваком мјесту.

15. Јер смо ми Христов мирис Богу и међу онима који се спасавају и који гину:

16. Једнима дакле мирис смртни за смрт, а другима мирис животни за живот. И за ово ко је вриједан?

17. Јер ми нијесмо као многи који нечисто проповиједају ријеч Божију, него из чистоте, и као из Бога, пред Богом, у Христу говоримо.