Могу ли ти рећи нешто... што ти можда неће бити лако да чујеш? Не сећаш их се сваки пут јер...


била највећа љубав твог живота.

Понекад је разлог једноставно тај што се твоје срце навикло на тај бол... а мир ти је и даље непознат. Стално себи говориш...

Можда нам је потребан само још један разговор. Можда ми је потребно само једно последње објашњење. Можда ми је потребна још једна шанса.

Али негде дубоко у себи... Већ знаш да се никада неће вратити онако како си се надао/надала. Па зашто ти је и даље тако тешко да их пустиш?

Зато што је твоје срце научило како да преживи у неизвесности. Чекање је постало навика. Помешани сигнали су почели да се осећају нормално.

И остајање будним целу ноћ и претерано размишљање постали су део твоје рутине. Зато ти се чак и мир сада чини помало непознатим. Мир те не тера да провераваш телефон сваких пет минута.

Мир те не тера да се питаш да ли си довољан. А у миру не мораш да заслужујеш нечију љубав. Али када си толико дуго провео борећи се за нечију наклоност...

Чак и мирна и здрава веза може да делује празно. Можда је то разлог зашто се стално враћате истим људима. Не зато што вас чине срећним...

Али зато што нам се осећају познато. Наши умови често погрешно сматрају оно што је познато за оно што је безбедно. Само запамтите једну ствар...

Живот ког се толико плашиш да изабереш... Можда је управо онај живот који је твоје срце одувек желело. Не недостаје ти бол.

Недостаје ти она верзија себе која је стално веровала да ће још једна шанса све променити. А можда исцељење почиње у тренутку када престанеш да питаш...

„Зашто не могу да пустим?“ И почнем да питам.. Зашто ми мир делује тако непознато?“ ❤️‍🩹🥀✨Само ти недостаје та нада... за коју је увек говорила да ће можда још једна шанса све променити. И можда исцељење почиње оног дана када престанеш да питаш...

Зашто не могу да одустанем? И почињеш да се питаш... Зашто ми је мир ипак толико непознат?“ ❤️‍🩹🥀✨

   I Z L A Z   

@ Lazar

---