Nisam siguran da li sam to sanjao, ali jedne večeri sam izgovorio tvoje ime toliko jako da je odzvanjalo krajem, Toliko jako, da sam ga slučajno ustvari ispustio i dao mu slobodu da putuje gde god poželi. Kao i tebi. Sada odzvanja šetajući ulicama grada, svestan tvog prava na slobodu. Možda nekome to bude proleće koje nikada ne prolazi. Možda nekome budeš radost neviđena. A možda to i tebi donese veliku sreću i ispunjenje. Možda konačno budeš presretna. Možda. I možda, eto, nisam uradio loše. Ma baš sam ti srećne ruke. Imaš sreće sa mnom. Priznaj. Otišavši dobila si slobodu. Otišavši, usrečio sam te. Otišavši pruža ti se prilika za nov život. Za bolji život. Za život ispunjen radošću. Smislom. Baš si sretne ruke sa mnom. Eto, nema dramaturgije. Cimanja telefonom. Glupave porukice i slična tematika. Eto sve će da bude po tvome. Možeš da radiš šta ti je volja. Nikome ne podnosiš račune, hm, osim sebi. Život bez dirigenta. Ma daj ostavimo mene. Ja sam samo prošlost. Bivša sreća. Srećica tvoja nekadašnja. Nego, da! Znaš, možda je, odzvanjajući, onaj pravi čuo tvoje ime. Možda mu se dopalo? I sada te traži. Daj, ne spavaj. Ustaj. Spremi se...
MOŽDA SAM TE OPET USPREĆIO..

   I Z L A Z   

@ Lazar

---