Jedne noći zamagliće ti se pogled u nekoj zadimljenoj birtiji. Čvrsto ćeš stisnuti čašu, ispijati vino kao nekad njegove usne..tražićeš pogledom sve one što na njega liče.
Prevrnućeš svaki kutak svog sećanja, davićeš se u sopstvenom negiranju i ćutati. Njegov lik ćeš naslutiti na dnu nestvaran i tako dalek. Osetićeš njegov dah na svom ramenu, prste u kosi i lagaćeš sebe da je zbog vina... Vino je krivo što sad ne možeš da ga dodirneš. Reči su bile lažljive i one su krive što ti sad tako prokleto nedostaje!!
Svi muškarci koji su te ljubili njegovo su ti ime šaputali i oni su krivi. Ne niko nije izgovarao njegovo ime, samo si ti htela da to bude tako dok su dahtali nad tobom. Nemaju oni vremena za tebe i nisu tu zbog tebe, nego zbog sebe. Ustani iz blata s umrljanim delovima zgužvane i izgažane odeće, i pokupi i sebe i obriši, umazana tuđim sadržajima, ižvalavljenu i izbalavljenu. Pokupi se beži i nastavi da se skrivaš, sve dok ne nađeš nekog novog da okriviš
I jedna kiša koja je pala i probudila te, i ona je kriva. Krivo je nebo što je ćutalo a znalo je - kad jednom ode nizbrdicom ništa ga više neće vratiti! A jednog dana, stavićeš ruke u džepove i prizivati neke davne kiše... Stajaćeš mokra u jednoj ulici koju si nekada volela i prolazeći gledala u njegove prozore...
Tišinom ćeš tu ispred izreći sve ono što se nikad usudila nisi... sve tajne ćeš odati, sve laži priznati! I tek tada kada budeš rekla sve, znaćeš da nisi izgubila njega.
Čovek ne može izgubiti ono što nije njegovo. Svako je svoj, svako ide sebi, živii zbog sebe, za sebe je. Čovek nosi sebe i svoje misli i želje.
A tako i ti, shvatićeš, da si Izgubila sebe i sve ono lepo što je on u tebi. probudio

   I Z L A Z   

@ Lazar

---