Најчуднија ствар код сломљеног срца је то што нам понекад највише недостају људи који се према нама никада нису опходили онако како смо заслужили.


Само се сећамо тих лепих тренутака. Тих разговора касно увече. Тих малих шала које смо само нас двоје разумели.

И тај осећај који смо имали са њима када је све било у реду. Али срце има лошу навику...

Полако почиње да заборавља болни део.. Заборављамо колико пута смо били збуњени.

Колико пута смо доводили у питање сопствену вредност.

Колико пута смо се задовољили са мање него што смо заслужили.

Када неко премине из нашег живота, често се заљубљујемо, а не у стварност те особе...

Али са њиховим сећањима. Не недостаје нам особа каква су заиста били... Недостаје нам особа каква смо желели да буду.

И можда је зато тако тешко кренути даље. Зато што не остављаш само особу.

Такође се опрашташ од приче коју си створио у свом срцу са њима.

Та будућност коју си некада видео са њима. И та верзија у коју си желео свим срцем да верујеш.

Можда исцељење почиње када престанете да се питате зашто вам толико недостају... И почнете да се питате да ли су вам заиста пружили љубав коју заслужујете.

Јер то што ти неко недостаје не значи увек да је био прави за тебе. Понекад то само значи да је оставио место у твом срцу које још увек није потпуно зацељено. ❤️‍🩹🥀✨

   I Z L A Z   

@ Lazar

---