Posle trideset-četrdeset-pedeset stucanih godina ti ponovo tražiš partnera. Neko bi te s pravom pitao: Da ti nije doista?
Ali, to je u neku ruku O.K. Čovek ne treba nikada da se preda. Jer životu to ne priliči. Život kukavice nema smisla. Borba bato do zadnjeg dana, do zadnjeg treptaja oka. I bez zbogom. To nikada nemoj da kažeš.
Nebitno je u širem kontekstu priče da li ste imali jednog ili pet brakova?
Ali postoji jedno veliko "Ali"!
Ako niste uspeli ni jednog da sačuvate, onda, s kojim pravom očekujete da vam život priusti još jednog, ili još jednom. Još jednu priku?
I dokle?
Jer da znate da čuvate, sada ne biste bili u ovoj situaciji. (Molim da se ne javljaju oini koji su prirodnim sticajem okolnosti izgubili partznera. Tu priču neka oni sami napišu.)
Kaže mi jedna danas: "Pa ja sam bila dobra i korektna. On je taj koji je otišao. Čekala sam ga godinu dana da se predomisli".
- Ko da se predomisli? Pa i da se vrati, od koje tačke prekida veze vi nastavljate? To nikada ne daje rezultat!
(Nemoj da mi se javljaju kojekakvi tvrdeći da su oni uspeli. Nemoj. Vas tri od milijardu ljudi. Daj....)
Elem. To čekanje. Greška, do greške. Ponižavanje, ismejavanje i promašaji. Sve to će se ponoviti i sa sledećim.
Pošto ne pišem knjigu, skratiću. Postoji samo jedno i pošteno rešenje. A to je da se čovek povuče. Svako ko prizna sebi sve svoje promašaje, postane mu sramota samog sebe. Sakrije se da ga ne vide. Svestan je da će ponoviti sve. .. Da, znam da će nešto pokušavati na tom planu, ali rezultata neće biti. Čovek ne može dalje od sebe. Stvarao je sebe kroz sve te odnose, susrete i relacije.
O gde je garancija da neće ponoviti isto? Ko je garancija?
On? Ona? Vi!?
Bilo bi sasvim normalno da ima svest o svojim vrednostima. Ali i svest kojim delima doprinosi bezvrednostima.
Ko to ne prođe, čudi se kako to ljudi ne prepoznaju u njemu.....
Šta da prepoznaju?
Šta?
Znam da uvek volite da imate rešenje ili savet. Ja se trudim da to ne ispoštujem uvek, jer me život nij emazio i retko kada priuštio da sam odgovor mogao da pročitam na nebu.
Eto pade mi na pamet ono što je rekla Neda Arnerić, pa razmislite:
"Dođeš kući, skuvaš kafu, sedneš u fotelju,
oko vas tišina.
Svakako sam sama,
šta je to:
samoća ili sloboda?"

   I Z L A Z   

@ Lazar

---