Govorimo o formulama življenja. Nije cilj osećati se prijatno samo po sebi, već imati takav život u kojem ćemo imati razloga da se osećamo prijatno

U svakodnevnom govoru uobičajeno je da kada se neko zbog nečega neprijatno oseća kaže da se loše oseća, a da kada se oseća prijatno kaže da se oseća dobro. Razumljivo je da ljudi ne žele da se osećaju loše, već da žele da se osećaju dobro. Iz toga proizlazi da su neprijatne emocije loše, a prijatne – dobre. Ovakvom vrednovanju doprinose i stručne oznake u psihološkim tekstovima, prema kojima su neprijatna osećanja označena kao „negativna”, a prijatna osećanja kao „pozitivna”. Ove stručne oznake su zavodljive jer su nastale iz sasvim drugih razloga, a ne kao vrednosne oznake za osećanja.

Naime, kada je psihologija nastajala kao nauka, preuzimala je modele od tada dominantnih nauka hemije i fizike. Tako su tadašnji psiholozi počeli da govore o „valentnosti” osećanja posmatrajući ih kao jone. Ona osećanja koja su motivisala na odbojnost i izbegavanje objekta koji ih je „izazvao” označavana su kao negativno valentna, a ona koja su dovodila do „privlačenja” prema objektu koji ih je izazvao označena su kao pozitivno valentna.

Danas znamo da su naša osećanja reakcije na one događaje koje ocenjujemo kao važne. Ako događaje ocenjujemo kao negativno važne doživljavaćemo neprijatna osećanja, a ako ih ocenjujemo kao važne na pozitivan način osećaćemo prijatna osećanja. I neprijatna i prijatna osećanja imaju svoju logiku i svrhu. I jedna i druga nas povezuju sa životnim okolnostima i pomažu nam da se prilagodimo svetu koji nas okružuje. Dok su neprijatna osećanja povezana s ugroženošću i preživljavanjem, prijatna osećanja su povezana sa kvalitetom života.

Otvaranje uma

Kako je preživljavanje važnije od kvalitetnog života, prijatna osećanja su dugo vremena bila zapostavljena u istraživanjima. Nastankom pozitivne psihologije, tek poslednjih dvadesetak godina u fokus su došla „pozitivna” osećanja kao što su: zadovoljstvo, sreća, nada, radost, veselje, uživanje, ljubav, zaljubljenost, zahvalnost, radoznalost, ispunjenost, osećanje majstorstva, itd. Sva ova osećanja su veoma važna za doživljavanje kvaliteta života.

Jedan od najvažnijih istraživača prijatnih osećanja je Barbara Fredrikson, koja je ukazala da za razliku od neprijatnih osećanja koja fokusiraju naš um na problem zbog kojeg su nastala, prijatna osećanja šire našu svest i percepciju, doprinoseći da „otvorimo naš um” i da sagledavamo širu sliku. A kada neko gleda šire, primećuje sve one lepe i pozitivne pojave koje ne primećuje kada se oseća neprijatno.

Tako, na primer, kada neko primećuje pozitivne stvari kod ljudi, o ljudima počinje pozitivnije da razmišlja, što za posledicu ima održavanje prijatnih osećanja. Na osnovu toga, osoba koja se dobro oseća sa ljudima izgrađuje bolje međuljudske odnose i emotivno se povezuje sa ljudima.

Prijatna osećanja dovode ljude u takvo mentalno stanje u kojem lakše uče, bolje povezuju informacije, više su kreativni i inovativni. Ljudi koji se prijatno osećaju su spontani i kao takvi skloniji igri i zabavi, tako da druge ljude „pozivaju” da se oraspolože i da se prijatnije osećaju. Kada se ljudi prijatno osećaju, tada pozitivnije gledaju na budućnost postajući više optimistični.

Hedonistička zamka

Fredriksonova je ukazala i na to da prijatna osećanja doprinose boljem balansu u odnosu na neprijatna osećanja, da doprinose rezilijentnosti (elastičnoj otpornosti) osobe jer joj pomažu da se nakon stresnih događaja brže vrati u svoje uobičajeno stanje.

Sve to čini da se danas smatra da briga pojedinca o sebi i o ljudima koje voli podrazumeva da vodi računa o balansu prijatno/neprijatno i da stvara situacije u kojima će se dobro osećati kako bi imao kvalitetniji život.

Nije cilj osećati se prijatno samo po sebi, već imati takav život u kojem ćemo imati razloga da se osećamo prijatno. Uprkos tome, mnogi upadaju u „hedonističku zamku” želeći da se osećaju prijatno bez obzira na svoju životnu situaciju. U ovu zamku upadaju oni koji traže sreću kao takvu, ne znajući da je sreća posledica ispravnog života. To ih vodi ka veštačkom izazivanju užitka ili u pokušaju življenja u pozitivnoj iluziji. Postoji razlog zbog kojeg se prijatna osećanja upola intenzivnije doživljavaju od neprijatnih, zbog kojeg ono što je bilo prijatno ubrzo postaje obično i što se teško prisećamo događaja u kojima smo se osećali prijatno.

Autor: Zoran Milivojević