Ponekad dođu dani kada ne znaš ko si. Probudiš se a da ne znaš ni kako se zove taj dan. Ne znaš ni šta je bilo juče, ni ko si bio, šta će biti, niiti ko želiš biti. Nije ti ni do čega. Dođu dani kada ti je potreban odmor od svih, ali život je proklet, svi ti, svi oni su ti potrebni. Potrebni, a nema ih. Svakim danom je svega manje i manje. Dani kada ne znaš šta bi od sebe i sa sobom. A ne znaš ni šta želiš od drugih. Niti šta oni žele od tebe. Nema ih. Da li te uopšte iko više želi? Dođu ti dani, takvi dani kada ne želiš ni znati ništa, jer ti se čini sve nekako nevažnim. Uostalom, kome si ti važan kada ni mobitel ne zazvoni. Meni najteže pada kada dođu ti dani kada nema nečijeg "volim te". Ta izjava i nije nešto, jer se ti navikavaš da je više ne čuješ, pa ti deluje isprazno, nevažno, a samim tim i ti polako ulaziš u nevažnost. Ta reč, to "volim te" iako je sve tako isprazno, nekako mi zaigra iznutra kada je čujem ili pomislim na nju. A kada pomislim na nju, ja odmah pomislim na tebe, i javi mi se osmeh. Ali ubrzo shvatim da je samo oblačak u mojoj mašti

A znaš, baš bih voleo da mi to neko kaže.

Da li je moguće da me više niko ne voli? Jedna tako mala reč, koja ne košta da se kaže - a toliko velkog značenja. Da... dođu takvi dani. Bez kucanja dolaze. Nenajavljeno. I ne pitaju da li su dobro došli. Jednostavno se pojave u bledilu postojanja, terajući dan u još veće sivilo. A mi nemamo mnogo izbora. Ne mogu ja sam sebi reći "Lazare, ja te volim"? Nema to smisla. Eto tako iz dana u dan, pojavljuju se isti dani po nekom nepoznatom redosledu, nedonoseći ništa. I mi ih prihvatamo. Imamo li izbora? Možemo li štogod promeniti? Ne. Od nas više ništa ne zavisi. Mi to definitivno ne želimo da bude tako, ali moramo. Jer to su ti dani...

A samo treba neko da ti kaže, to magično ...

"Volim te!"