|
  Nekada poraz nije samo poraz. Nekada iza njega izađete pametniji, imate više iskustva i bolje razlikujete stvari. Ali nažalost nije svaki poraz takvi. Mnogo puta nakon neke počinje pogreške, ponovno je počinimo, pa onda opet ispočetka, i tako se vrtimo u krug shvaćajući da ništa nismo naučili i da ne možemo ništa naučiti. To se tek zove izgubljeno vreme ili izgubljeni život.
Izgubljene bitke ne smeju nas samo učiti novim stvarima, donositi nam nova saznanja i iskustva, one nam moraju postati nova motivacija. Tek tada njihov učinak biva maksimalan. Kada sagledamo što smo izgubili onda dođemo sebi i kažemo: „Ovako više ne ide dalje. Nemam sto života da mogu stalno ponavaljati iste pogreške, moram nešto učiniti što će nedoknaditi sve moje propuste i žaljenje.“
Izgubljene bitke moraju započinjati novim entuzijazmom, novom energijom i strašću, jer nakon njih pravac našega života ima mogućnost ići drugim smerom, a ne se samo vrteti u krug čega smo često sami svedoci. Tin Ujević je to lepo rekao u jednoj svojoj pesmi: „Mi smo išli putem. Put je bio dug. Kasno opazismo da je taj put krug.“ No iz kruga je teško izaći i potrebno je mnogo snage za odupreti se njegovoj unutarnjoj inerciji. Kažu ljudi da su izgubljene bitke samo predasi do pravih uspeha. Michael Jordan je to jasno izrazio: Promašio sam više od 9000 šuteva u karijeri. Izgubio sam više od 300 puta. 26 puta su mi suigrači poverili zadnji šut koji sam promašio. Nisam uspevao opet i opet i opet. I zbog toga sam na kraju i uspeo. Eto odgovora zašto izgubljene bitke ne moraju biti izgubljene. No to ne odlučuju one, to odlučujemo mi sami sa samo jednom jednostavnom odlukom: Ne odustajem! 
|