Sve je više studija koje pokazuju da ples može imati terapeutska svojstva. Istraživanja idu u prilog tome da ples utiče i na fizičko, duševno, i duhovno zdravlje, da je izuzetno terapeutsko pomagalo, sjajna prevencija i način sticanja novih poznastava, prijateljstava, pa čak i romantičnih ljubavi. Mi ćemo se ovde osvrnuti na Argentinski tango, koji sve više stiče popularnost, i u svetu nalazi sve veću medicinsku i psihološku primenu. U Srbiji tangoterapija još uvek nije uzela maha kao u svetu, ali postoje ljudi koji počinju da koriste ovaj ples u medicinske svrhe. Za razliku od tangoterapije koja je kod nas tek na početku, sve više ljudi se upisuje na časove argentinskog tanga. U Beogradu postoji nekoliko škola tanga, mesta na kojima se održavaju milonge, a tu su i festivali, seminari, praktike, maratoni... Svaki dan možete pronaći skriveni kutak u kom ćete napraviti prve tango korake ili jednostvano plesati. Tango Te uhvati ili ne... Obično su asocijacije na pomen argentinskog tanga strastvene, dramatične poze i akrobatske egzbicije koje izvodi par na sceni, haljine jarkih boja sa dubokim šlicevima, dugonoge lepotice crvenih usana i impozantne muške figure. Mediji su u velikoj meri oblikovali sliku ovog plesa, zaklanjajući njegovu samu esenciju, zaklanjajući nešto daleko važnije i dublje, nešto što leži sakriveno iza te dramatičnosti i senzacionalizma. Ono što oslobađa, ono lekovito, tangu svojstveno i specifično, i ono što deluje toliko hipnotišuće, jeste sam zagrljaj...Tango zatvoreni zagrljaj!!! Kada ga opisuju, skoro ga uvek opisuju i porede sa prirodnim zagrljajem. To je onaj iskreni zagrljaj u kom se osećamo udobno i zaštićeno, to je onaj zagrljaj u kom se osećamo slobodni da zaspemo, a šta se dalje dešava nije unapred određeno, neizvesno je, i nepredvidivo...i neponovljivo! Sa svakom osobom jedinstveno i drugačije! Zatvoriš oči i hodaš unazad. Ono što se dalje dešava je dijalog dva tela, bez pravila, osluškivanje najtananijih znakova, hodajuća meditacija, prepuštanje i poverenje...otpuštanje... udisaj i izdisaj, usklađivanje, dve osobe kao jedna... „Život je kao tango i ako se oklizneš, nastavi da igraš“
Širok je spekar primene ovog plesa. Njegova posebnost, nežnost i suptilnost zagrljaja, povezanost između dvoje ljudi i sama razmena energije, kao i nepostojanje unapred osmišljene koreografije, improvizacija, fizička aktivnost koja se prepliće sa misaonom, čine tango podobnim za nekoliko nivoa delovanja. Rezultati istraživanja pokazuju da nakon igranja tanga dolazi do povećanja nivoa oksitocina u krvi, koji doprinosi širenju arterija i snižavanju krvnog pritiska. Tako da se tango svrstava u pomagala koja se koriste u prevenciji srčanih oboljenja i borbi protiv arterioskleroze. Maria Eugenia Cuzas, psihološkinja, psihoterapeutkinja i tangoterapeutkinja, tango igračica i instruktorka, koristi tango zagrljaj za razvijanje prepoznavanja i poverenja između partnera. Ona smatra da susret u tango zagrljaju nije nužno erotski susret. Ono što je uobičajeno u tangu jeste da jedna osoba vodi, a druga da prati. Najčešće je muškarac taj koji vodi, a žena se prepušta, veruje i sledi. Međutim, to ne mora nužno biti tako. Ova psihološkinja na svojim časovima koristi tehniku zamene uloga, kako bi razvila empatiju i sposobnost da se jedna osoba stavi na mesto druge osobe, a i sa kognitivne tačke gledišta koriste se različite hemisfere, jedna za tipično žensku, a druga za mušku ulogu. Muškarac ima prilično zahtevan zadatak, naime, pored toga što misli o sledećem koraku koji će biti odigran, i pazi na parove oko sebe, a sve to naravno u ritmu muzike, on nikada ne sme zaboraviti na ženu i uvek mora imati svest o tome gde se nalaze njena stopala i ona sama. Mora da osluškuje i oseti svoju partnerku. Ponekad se iz šale kaže da je tango napravljen da bi žene uživale. Naravno, to što muškarac obično vodi, a žena prati, ne bi trebalo da znači nikakvo nametanje i dominaciju. Kako smo već rekli na jednom mestu, tango je dijalog dva tela. U glavi muškarca je ono što će sledeće biti odigrano, ali daleko od toga da je žena samo pasivna, ona može nagovestiti neki korak, muškarac u stvari razvija suptilan osećaj razumevanja tela stvoje partnerke. Prirodno se iz svega ovoga nadovezuje i to da se igranje tanga koristi kod terapije parova, i kod osoba koje imaju probleme se intimnošću i bliskošću. Takođe, kako je tango improvizacija i kako nikad ne postoji unapred osmišljena koreografija on se koristi pri terapiji anksioznih poremećaja, kao vežba kod osoba koje ne trpe neizvesnost i imaju problem sa poverenjem. Kod ovih osoba igranje tanga predstavlja posebnu vrstu izazova, jer ne znaju kakav će biti naredni korak, i moraju da tolerišu tu činjenicu. Za control freak-ove to je pretežak zadatak, jer se radi o ljudima koji sve imaju isplanirano, o svemu unapred razmišljaju, gotovo nikad ne rizikuju, jer u tom slučaju ne znaju kakav će biti krajnji ishod, već radije igraju na sigurno. Naravno ovo nije ništa strašno, ali život bez rizika je poput nezačinjenog jela. Možemo ga pojesti, ali pitanje je da li ćemo obradovati čula. A i jednostavno nemoguće je u životu držati sve stvari pod kontrolom. Promena je jedino izvesna i stalna. Životi kontrolišućih tipova protiču relativno mirno i sigurno, ušuškani su u nekom svom kutku, ali propuštaju svo bogatstvo i raznovrsnost lepih stvari koje nam život daruje. I najmanja promena može biti uragan u njihovim životima, a često nikada i ne otkriju svoj kreativni potencijal, jer se mnoge stvari i ne usuđuju da pokušaju. Ovakvi ljudi imaju teškoće pri pravljenju prvih tango koraka, a takođe je otežavajuća okolnost, što se u celom tom procesu svojim telom moraju oslanjati na drugu osobu i imati poverenja u nju. Ovo je posebno teško kada se nađete ispred sasvim nepoznate osobe. Osobu koju prvi put vidite, treba da zagrlite, da joj verujete, i da se uputite u neizvesno. "Kada igrate tango, morate dati sve. Ako ne možete da uradite to, nemojte ni da igrate." Ples obolelih od Parkinsonove bolesti
Gammon M. Earhart-a, i Madeleine Ehacknez-a, bila je poređenje efekata časova argentinskog tanga i konvencionalnih vežbi na funkcionalnu pokretljivost pacijenata obolelih od Parkinsonove bolesti. Statistika govori u prilog poboljšanja kod učesnika plesnog programa. Iako su neki pacijenti bili skeptični u vezi tango terapije, zato što nisu plesali godinama i zato što jednostavno, zbog bolesti nisu mogli da igraju, pokazalo se da terapija tangom dovodi do povećanja funkcionalne pokretljivosti. U tangu se koristi nekoliko aspekata pokreta koji posebno mogu biti relevantni za ove pacijente, i koji uključuju dinamični balans, okretanje, inicijaciju pokreta, promenu brzine kretanja, i hodanje unazad. A naravno nikako ne možemo isključiti ni lekovitost socijalnog aspekta. Ipak, samo igranje tanga podrazumeva i rad u parovima, oslanjanje na drugu osobu i rad u manjim grupama, a pri tom se grupa sastoji od pacijenata sa istim problemom. Sama činjenica da nisu sami u svemu tome, i da se energično suprotstavljaju izolaciji, i zatvaranju u sebe, što je tipično za većinu pacijenata obolelih od ove bolesti, može delovati lekovito. Iz istih razloga, odnosno upravo zbog neverovatnog učinka na balans, koordinaciju i povećanje fludinosti u pokretu, tango se preporučuje svim starijim ljudima . Na klinici za poremećaje pamćenja u Rosariu, tango se koristi i kao terapeutska metoda kod pacijenata obolelih od Alchajmerove bolesti. Ovi pacijenti odlaze na časove tanga, prepoznaju bit muzike koju slušaju, te u skladu sa ritmom, prepoznaju kako da igraju, čak uspevaju da se sete i tekstova pesama. Tango, koji su plesali u mladosti deluje na izvlačenje tragova pamćenja u njihovog memoriji, i na stimulisanje mozga. Pacijenti se sa ovih časova, vraćaju vedri i komunikativni, i razgovaraju sa članovima svojih porodica. Ovo je potpuno suprotno, od onoga što je uobičajeno da se dešava pacijentima obolelim od Alchajmerove bolesti, kod kojih dolazi do neurodegenerativnog propadanja, i koji od trenutka oboljevanja doživljavaju samo stagnaciju. Ova svirepa bolest uništava čovekov identitet, odnosi sećanja, i vodi čoveka u izolaciju. Kod starijih Argentinaca, tango deluje upravo suprotno, pohađanjem časova oni sprečavaju socijalnu izolaciju, i zatvaranje u sebe, a uz to stimulišu mozak, što dovodi do potpuno neverovatnog efekta. Naravno, moramo uzeti u obzir kroskulturalne razlike, stariji Argentinci su u svojoj mladosti igrali tango, i znali tekstove pesama, tako da je potpuno razumljivo zašto tango deluje kao okidač njihovih sećanja. Ali izuzev toga, kao i kod pacijeta sa Parkinsonovom bolesti, imamo komplikovane kombinacije koraka, koje same po sebi deluju stimulišuće i kognitivno zahtevno. Na različitim delovima sveta, postoje škole tanga koje imaju učenike sa intelektualnim i senzornim oštećenjima, kao i učenike obolele od Daunovog sindroma. Pored anksioznih ovaj ples nalazi primenu i kod traumatskih poremećaja, socijalne fobije, depresije, pa čak i kod šizofrenije. Naravno, da ne bude zabune, ovde ne govorimo o izlečenju tangom, već prosto o skupu terapeutskih pomagala, koji dovodi do smanjenja tegoba i poboljšanju samog kvaliteta života pacijenata. Iz istih razloga, tango se koristi i u palijativnom zbrinjavanju, odnosno kod olakšavanja tegoba umirućih pacijenata, ili pacijenata obolelih od kancera. Ono što im tango pruža je otpuštanje, prepuštanje i jednostavno mir. Tango is the Yoga of the West.
Magični sastojak tanga?!
Efekti tanga na Parkinsonovu i Alchajmerovu bolest mogu biti razmatrani u svetlu stimulacije mozga različitim kombinacijama pokreta. Ali ono što će Vam reći svaki profesionalni tango igrač ili učitelj, svaki tangeros, nevažno da li je iskusan ili je početnik, pa na kraju krajeva i sami tangoterapeuti, istraživači, i psiholozi, jeste –ZAGRLJAJ!!!! Famozni tango zatvoreni zagrlalj. I tako zatvaramo krug i vraćamo se na ono i o čemu smo govorili na početku. Onaj topli, iskreni zagrljaj, dovoljno nežan, ali siguran... Zagrljaj poverenja u kojem se osećamo slobodno! Mnogi ga porede, u psihoanalitičkom svetlu sa zagrljajem prihvatajuće majke u kojem se dete oseća sigurno u najranijem periodu života. Da li se radi o vraćanju u oazu mira, u kojoj smo nekada bili tako zaštićeni, da li je reč o usamljenosti modernog čoveka i kulturi individualizma, koja je u potrazi za nežnošću i dodirom...Ili je jednostavno reč o iskrenosti i ljubavi...
Ljudi celokupan svoj život i raspored podrede odlasku na časove, preuređuju dnevne sobe za vežbanje, promene garderobu, postanu opsednuti tango cipelama, okruže se novim ljudima, u stanju su da po čitavu noć plešu na milongama,a bude se ujutru odmorni za posao, leta provode u Argentini, neki čak ostavljaju ceo svoj prethodni život i sele u Buenos Aires. Ono što će Vam verovatno svako od njih reći i što su iskustva mnogih koje “tango uhvati” jeste da su oslobođeni, da su pronašli sebe, da imaju više samopouzdanja i vere u sebe, da konačno vole sebe, da se razumeju sa ljudima koje i ne poznaju baš dobro, i da u stvari i ne pričaju mnogo sa njima, samo igraju .Osećaju se povezanim na nekom meta nivou. Za istraživače su interesantni upravo efekti tanga u medicinske i naučne svrhe, i oni se ne bave onim duhovnim što tango u sebi zaista nosi, samom esencijom i magijom tanga. U zagrljaju prepuštanja i poverenja, osoba sklapa oči i postaje svesna dodira, pokreta, muzike. Slično kao u jogi, tango neguje svesnost, samo što je ovde reč o hodajućoj meditaciji. Nisu važne godine, ni fizički izgled, ni poreklo, ni boja kože, ni versko opredeljenje. Tango je univerzalni jezik. Ukoliko umeš da hodaš, umeš da igraš tango. Tango je put ka sopstvenoj duši i način komunikacije sa njom, a sve to uz pomoć stranca ispred Tebe u čijem si zagrljaju. Samo zatvoriš oči, veruješ i hodaš unazad...Hodaš u neizvesno... I da, beskrajno je teško, u prvi mah zastrašujuće, ali isto toliko i oslobađajuće...
|
Tango je ples koji zahteva visok stepen koordinacije, sjajan balans, sinhronizaciju unutar para, kao i para sa muzikom. Savremena istraživanja došla su do nalaza da je tango efikasniji u terapiji pacijenata obolelih od Parkinsonove bolesti, u odnosu na konvencionalne vežbe. Naime,
Šta je to što je lekoviti sastojak i što čini tango toliko izuzetnim u odnosu na ostale plesove? Slušajući tango u stvari slušamo melanholičnu muziku, a zadubljujući se u tekstove, obično nailazimo na priče o tragičnoj ljubavi i minuloj mladosti. Boje tanga su crvena i crna, i sam je nastao iz usamljenosti argentinskog čoveka. Kako je onda moguće da ima tako revitalizujući efekat? Istraživanja pokazuju da se ples i pokret koriste i deluju terapijski, ali argentinski tango je po svojim efektima u velikoj meri odskočio u odnosu na ostale plesove. Postavljamo pitanje, zašto to nisu disko, ili vrela raznobojna salsa. Odgovor je podjednako komplikovan koliko i sam ples.
