Zamislite da ste se jednoga jutra probudili puni entuzijazma. Osećate se dobro. Srećni ste i puni energije, spremni da proživite taj dan. Zatim za doručkom dolazi do svadje sa vašim mužem, odnosno ženom, koja pokreče bujicu emocija. Vi se naljutite i u tom osecanju besa trošite veliki deo lične snage. Posle svade osecate se iscrpljeno i jedino što želite je da sednete i dobro se isplačete. Ustvari, toliko ste umorni da želite da odete u svoju sobu, srušite se na krevet i pokušate da se oporavite. Dan provodite obuzeti svojim osećanjima. Nemate snage da nastavite dalje i najradije biste pobegli od svega.
Svakoga jutra budimo se sa odredjenom količinom mentalne, emoćionalne i fizicke energije koju trošimo tokom dana. Ukoliko dozvolimo da emocije iscrpe našu energiju, necemo imati dovoljno snage da izmenimo svoj život ili da sebe dajemo drugima.

Vaš način gledanja na svet zavisiće od emocija koje u tom trenutku osecate. Kada ste ljuti, sve oko vas je loše, ništa ne valja. Vi krivite sve oko sebe uključujući i vreme; bez obzira na to da li pada kiša ili sija sunce, ništa vam ne odgovara. Kada ste tužni, sve oko vas je tužno i dovodi vas do suza. Posmatrajući drveće osećate tugu; gledate kako pada kiša i sve vam izgleda tužno. Možda se osećate ranjivim i imate potrebu da zaštitite sebe jer ne znate u kojem trenutku bi vas neko mogao napasti. To je zato što svet gledate očima punim straha!
Zamislite da je ljudski um sličan vašoj koži. Kada dodirujete zdravu kožu, to je divan osećaj. Vaša koža je stvorena za dodire i dodiri vam prijaju. Sada zamislite da imate neku ranu i da vam je koža rasečena i inficirana. Ako dodirnete inficiranu kožu, to će vas boleti, zbog toga je pokrivate pokušavajuci da je zaštitite. Tada nećete uživati u dodiru jer vam on nanosi bol. Sada zamislite da svi ljudi imaju takvo kožno oboljenje. Niko nikoga ne može da dodirne jer pri tome svi osecaju bol. Svi imaju rane na koži, zato ta infekcija izgleda normalno, a i bol se tako de smatra normalnim; verujemo da tako treba da bude.
Možete li da zamislite kako bismo se ponašali jedni prema drugima kada bi svi ljudi imali takvo kožno oboljenje? Naravno, skoro se nikada ne bismo grlili jer bi to bilo suviše bolno. I tako bismo morali imedju sebe da stvorimo veliku distancu.

Ljudski um je sličan upravo takvom kožnom oboljenju. Svaki čovek ima osetljivo telo koje je potpuno prekriveno bolnim ranama. Svaka rana je zaražena emoćionalnim otrovom - otrovom koji potice iz svih tih emocija. koje nam nanose bol, kao što su patnja, bes, zavist i tuga. Kada doživimo neku nepravdu, rane u našoj svesti se otvaraju i mi reagujemo stvarajuci emoćionaini otrov, zbog toga što imamo svoje ideje i verovanja o tome šta je pravedno a šta nepravedno. Naša svest je toliko izranjavljena i ispunjena otrovom tokom procesa pripitomljavanja, da svi opisuju izranjavljenu svest kao normalnu. To se smatra normalnim, ali ja vam mogu reči da to nije normalno.
Naš planetarni san je disfunkcionalan, a ljudi su mentalno oboleli od bolesti koja se zove strah. Simptomi ove bolesti su sve emocije koje ljudima nanose bol: bes, mržnja, tuga, zavist, osecanje da smo napušteni i iznevereni. Kada strah postane i suviše jak, naš razum pocinje da popušta, i to nazivamo mentalnom bolešcu. Psihotično ponašanje se javlja onda kada smo toliko zaplašeni a rane toliko bolne, da nam se čini da je bolje da prekinemo kontakt sa spoljašnjim svetom. Ako svoje duševno stanje shvatimo kao stanje bolesti, otkricemo da postoji lek. Ne moramo više da patimo. Najpre treba posegnuti za istinom da bismo otvorili svoje emoćionalne rane, izvadili otrov, i u potpunosti zalecili rane. Kako cemo to uciniti? Moramo oprostiti onima za koje znamo da su nam naneli zlo, ne zbog toga što oni zaslužuju da im mi oprostimo, već zato što toliko volimo sebe da ne želimo i dalje da nastavimo da plaćamo zbog te nepravde.
Oproštaj je jedini put ka izlečenju. Možemo odlučiti da oprostimo iz želje da pomognemo sebi. Možemo prestati sa prebacivanjem i reči: "Sada je dosta! I ne želim da budem veliki sudija koji sudi samome sebi. Veše ne želim sebe da kažnjavam i zlostavljam. Više ne želim da budem žrtva."

Pre svega, moramo oprostiti svojim roditeljima, svojoj braci, sestrama, svojim prijateljima, i Bogu. Kada jedinom oprostite Bogu, onda konacno možete da oprostite i sebi. Kada jednom oprostite sebi, više nećete odbacivati sebe. Pocećete da prihvatate sebe, i vaša ljubav prema sebi postaće tako jaka da ćete konačno prihvatiti sebe onakve kakvi ste. To je početak ljudske slobode. Suština je u opraštanju.
Znaćete da ste nekome oprostili kada ga budete videli a pri tome ne budete doživljavali emotivnu reakciju. Kada čujete ime te osobe nećete reagovati emotivno. Kada neko dotakne ono što je nekada bila rana a vi više ne budete osećali bol, tada ćete znati da ste zaista oprostili. Istina je kao skalpel. Istina je bolna, jer ona otvara sve rane koje su prekrivene lažima, zato da bismo mogli da se izlečimo. Te laž i su ono što nazivamo sistemom poricanja. Dobro je što imamo sistem poricanja, jer nam on omogucava da pokrijemo svoje rane i nastavimo da funkcionišemo. Ni kada više u sebi nemamo rana ni otrova, nema više potrebe za lažima. Sistem poricanja nam tada više nije potreban, jer zdrava svest, poput zdrave kože, može da podnese dodir bez bola. Dodiri postaju prijatni za svest kada je ona čista. Problem većine ljudi je to što gube kontrolu nad svojim emocijama. Emocije postaju te koje kontrolišu ljudsko biće, a ne obrnuto. Kada izgubimo kontrolu govorimo stvari koje ne želimo da kažemo i činimo stvari koje ne želimo da činimo. Zbog toga je tako važno da besprekorno koristimo svoju reč i da postanemo duhovni ratnici. Moramo naučiti da kontrolišemo emocije tako da imamo dovoljno lične snage da promenimo svoje sporazume zasnovane na strahu, izvučemo se iz pakla i stvori mo svoj sopstveni raj.

Kako se postaje ratnik? Ratnici širom sveta poseduju neke osobine koje su gotovo identične. Ratnik je svestan. To je veoma važno. Svesni smo da smo u ratu, a rat u našoj svesti zahteva disciplinu. Ne vojnicku disciplinu, vec disciplinu ratnika. To nije spoljašnja disciplina koja nam odreduje šta treba a šta ne treba da radimo, vec disciplina koja nam nalaže da budemo svoji, bez obzira na sve.
Ratnik ima kontrolu. Ne kontrolu nad drugim ljudskim bičima, već kontrolu nad svojim emocijama, kontrolu nad samim sobom. Velika razlika izmedu ratnika i žrtve jeste u tome što žrtva potiskuje, a ratnik se uzdržava. Žrtve poti skuju emocije zato što se plaše da ih iskažu, plaše se da kažu ono što zaista žele da kažu. Uzdržavanje nije isto što i potiskivanje. Uzdržavati se znaci obuzdavati emocije i izražavati ih u pravom trenutku, ni ranije, ni kasnije. Zato su ratnici besprekorni. Oni imaju potpunu kontrolu nad svojim emocijama a samim tim i nad celokupnim svojim ponašanjem.