Svi pričaju o slobodi. Širom sveta, mnogi ljudi, mnogi narodi, mnoge zemlje bore se za slobodu. Ali šta je to sloboda? U Americi govorimo da živimo u slobodnoj zemlji. Ali jesmo li mi zaista slobodni? Imamo li slobodu da budemo onakvi kakvi zaista jesmo? Odgovor je ne, mi nismo slobodni. Istinska sloboda je pitanje ljudskog duha - to znaci slobodu da budemo onakvi kakvi zaista jesmo.
Ko nas sprečava da budemo slobodni? Mi krivimo vladu, krivimo loše vremenske uslove, krivimo svoje roditelje, krivimo religiju, krivimo Boga. Ko nas zapravo sprečava da budemo slobodni? Sprebvamo sami sebe. Šta zaista znaci biti slobodan? Dešava se da se udamo ili oženimo i onda kažemo da smo izgubili svoju slobodu, zatim se razvedemo ali i dalje nismo sloboni. Šta nas sprečava u tome? Zbog čega ne možemo da budemo onakvi kakvi smo?

U sebi nosimo davne uspomene, na doba kada smo bili slobodni i voleli tu slobodu, ali mi smo zaboravili šta zapravo znači sloboda.
Ako vidimo dete koje ima dve ili tri, ili možda četiri godine, vidimo slobodno ljudsko biće. Zbog cega je to ljudsko bice slobodno? Zato što on ili ona rade šta god žele. To ljudsko biće je potpuno neobuzdano i divlje. Baš kao i cvet, drvo, ili životinja koja nije pripitomljena - divlje! A ako pogledamo Ijude koji su stari dve godine, otkricemo da ti ljudi gotovo neprestano imaju širok osmeh na licu i da se dobro zabavljaju. Oni istražuju svet. Oni se ne plaše igre. Oni se plaše onda kada se povrede, kada su gladni, kada njihove potrebe nisu zadovoljene, ali oni ne brinu o prošlosti, ne brinu za buducnost, i žive samo u sadašnjem trenutku.
Veoma mala deca ne plaše se da izraze svoja osecanja. Ona su tako puna ljubavi da duboko osecaju ljubav, ona se tope od ljubavi. Ona se nimalo ne plaše ljubavi. To je opis normalnog ljudskog bica. Dok smo deca, mi se ne plašimo buducnosti niti se stidim o prošlosti. Naše normalne ljudske težnje jesu da uživamo u životu, da se igramo, da istražujemo, da budemo srečni, i da volimo.

Ali, šta se dešava sa odrasiim ljudima? Zbog čega smo mi toliko drugaciji? Zbog cega mi nismo divlji? Sa stanovišta Žrtve možemo reči da nam se nešto dogodilo, a sa stanovišta ratnika možemo reči da je ono što nam se dogodilo normalno. Ono što se dogodilo jeste da sada imamo Knjigu zakona, velikog Sudiju i Žrtvu koji upravljaju našim životom. Mi više nismo slobodni jer nam Sudija, Žrtva i naš sistem verovanja ne dozvoljavaju da budemo ono što zaista jesmo. Nakon što je jednom naš mozak isprogramiran tako što je u njega ubacen sav taj otpad, mi više nismo srečni. Taj lanac obuke koji se prenosi od čoveka do čoveka, sa generacije na generaciju, savršeno je normalan u ljudskom društvu. Nema potrebe da krivite svoje roditelje zato što su vas ucili da budete kao i oni. Cemu su vas drugom mogli nauciti osim onome što su i sami znali? Oni su ucinili najbolje što su mogli, i ako su vas zlostavljali, to je bilo zbog njihovog pripitomljavanja, njihovih strahova, njihovih verovanja. Oni nisu imali kontrolu nad programiranjem koje su dobili i zato i nisu mogli drugacije da se ponašaju.

Nema potrebe da krivite svoje roditelje ili bilo koga ko vas je zlostavljao u životu, ukljucujuci i sebe. Ali vreme je da prekinete to zlostavljanje. Vreme je da se oslobodite tiranije svoga Sudije tako što ćete promeniti osnove svojih !icnih sporazuma. Vreme je da se oslobodite uloge Žrtve. Vaše istinsko bice je još uvek malo dete koje nikada nije odraslo. Ponekad se to dete pojavi kada se vi igrate ili zabavljate, kada ste srečni, kada slikate, ili pišete poeziju, ili svirate na klaviru, ili se izražavate na neki drugi način. To su najsrečniji trenuci vašeg života - kada vaše istinsko bice izlazi na površinu, kada ne brinete o prošlosti ili o buducnosti. Vi ste tada kao dete. Ali postoji nešto što menja sve ovo što smo nabrojali: to nazivamo obavezama. Sudija kaže: "Čekaj malo, ti imaš obaveze, moraš ih izvršavati, moraš da ideš na posao, moraš da ideš u školu, moraš da zaradiš za život." Sve te obaveze pojavljuju se u našoj svesti. Naš izraz lica se menja i mi ponovo postajemo ozbiljni. Ako posmatrate decu koja se igraju odraslih, videćete kako se njihov izraz lica menja. "Hajde da se igram o advokata", i njihov izraz lica se odmah promeni; dečje lice počinje da liči na lice odrasle osobe. Takva su lica koja vidimo kada odemo na sud - a takvi smo svi mi. Mi smo još uvek deca, ali smo izgubili svoju slobodu.

Sloboda koju tražimo jeste sloboda da budemo ono što jesmo, da izrazimo svoju ličnost. Ali ako pogledamo svoj život, videćemo da većinu vremena provodimo čineći nešto da bismo zadovoljili druge, da bi nas oni prihvatili, radije nego da živimo po svom. Eto šta se desilo sa našom slobodom. U našem društvu i u svim društvima širom sveta, vidimo da su od svakih hiljadu ljudi, devet stotina devedeset i devet potpuno pripitomljeni. Najgore od svega je to što većina nas uopšte nije svesna toga da nije slobodna. U nama postoji nešto što nam šapuće da nismo slobodni, ali mi ne shvatamo šta je to, i zbog čega nismo slobodni.
Problem vecine ljudi je taj što prožive čitav život a da nikada ne otkriju da Sudija i Žrtva upravljaju njihovim umom, i zbog toga nemaju šanse da budu slobodni. Prvi korak ka ličnoj slobodi je da toga postanemo svesni. Moramo biti svesni da nismo slobodni da bismo postali slobodni. Moramo biti svesni problema da bismo ga mogli rešiti. Biti svestan problema predstavlja uvek prvi korak zbog toga što, ako nismo svesni, ništa ne možemo da promenimo. Ako niste svesni toga da u sebi nosite mnogo rana i emoćionalnog otrova, ne možete poceti da rašcišćavate i lečite svoje rane i tako ćete nastavljati da patite.

Nema razloga da patite. Ako ste svesni možete se pobuniti i reči: "Sad je dosta!" Možete potražiti način da iscelite i transformišete svoj !icni san. Planetarni san je samo san. On cak nije ni stvaran. Ako se pozabavite svojim snom i pocnete da tnenjate svoja uverenja, otkrićete da vecina uverenja koja su vam stvorila rane i nanela bol nisu čak ni istinita. Otkrićete da ste toliko godina patili bez razloga. Zašto? Zato što je sistem verovanja koji je ubacen u vaš mozak zasnovan na lažima. Zbog toga je važno da ovladate svojim ličnim snom; zato su Tolteci postali gospodari sna. Vaš život je manifestacija vašeg sna; to je svojevrsna umetnost. A ukoliko ne uživate li svom snu, u svako doba možete promeniti svoj život. Gospodari snova mogu svoj život da pretvore U remek-delo; oni kontrolišu san tako što sami donose odluke i imaju pravo izbora. Svaka stvar ima svoje posledice a gospodar sna je svestan tih posledica.
Biti Toltek predstavlja način života. To je način života u kome nema predvodnika i sledbenika, u kome imate svoju sopstvenu istinu i živite tu svoju istinu. Tolteci postaju mudri, postaju divlji, i ponovo postaju slobodni.

Postoje tri majstorstva s kojima ljudi mogu postati Tolteci. Prvo je Majstorstvo svesti. To znači da treba da budemo svesni toga kakvi zaista jesmo, sa svim svojim mogucnostima. Drugo je Majstorstvo transformacije - kako da se promenimo, kako da se oslobodimo pripitomljavanja. Treče je Majstorstvo namere. Namera sa tolteckog stanovišta oznacava onaj deo života koji omogucava transformaciju energije; to je jedno živo biće koje neprimetno objedinjuje svu energiju, ili ono što nazivamo "Bogom". Namera je sam život; to je bezrezervna ljubav. Majstorstvo namere je dakle Majstorstvo ljubavi. Kada govorimo o toltečkom putu ka slobodi, vidimo da oni imaju čitav plan oslobadjanja od pripitomljenosti. Oni porede Sudiju, Žrtvu i sistem verovanja sa parazitom koji napada ljudsku svest. Sa stanovišta Tolteka, svi pripitomljeni ljudi su bolesni. Oni su bolesni zato što u sebi nose parazita koji kontroliše njihovu svest i mozak. Taj parazit se hrani negativnim emocijama koje poticu od straha.
Ako potražimo opis parazita, videcemo da je parazit živo bice koje živi na racun drugih živih bića, ispijajuci njihovu energiju i ne dajuci im ništa za uzvrat, i malo-pomalo uništava svoga domacina. Sudi ja, Žrtva i sistem verovanja odlicno odgovaraju ovom opisu. Oni zajedno cine jedno živo bice koje se sastoji oči psihičke ili emocionalne energije, a ta energija je živa. Naravno, to nije materijalna energija, ali ni emocije nisu materijalna energija. Naši snovi takode ne predstavljaju materijalnu energiju, ali mi znamo da oni postoje.

Jedna od funkcija mozga je da transformiše materijalnu energiju u emoćionalnu energiju. Naš mozak je fabrika emocija. A vec smo rekli da je glavna funkcija mozga da sanja. Tolteci veruju da taj parazit - Sudija, Žrtva i sistem verovanja - ima kontrolu nad vašim umom; on kontroliše vaš licni san. Parazit sanja kroz vaš um i živi svoj život kroz vaše telo. On preživljava samo zahvaljujuci emocijama koje poticu od straha i hrani se dramama i patnjom.
Sloboda za kojom tragamo je sloboda da koristimo svoje telo i um, da živimo svojim životom, umesto da živimo životom koji nani namece naš sistem verovanja. Kada otkrijemo da našu svest kontrolišu Sudi ja i Žrtva j da se naše pravo "ja" nalazi u zapecku, imamo pred sobom samo dve mogucnosti. Jedna mogucnost je da nastavimo daj živimo onako kako živimo, da se prečIamo Sudiji i Žrtvi, da nastavimo da živimo u planetarnom snu. Druga mogucnost je da se ponašamo onako kako smo se ponašali kao deca kada su naši roditelji pokušavali da nas pripitome. Možemo se pobuniti i reči "Ne!" Možemo objaviti rat parazitu, rat Sudiji i Žrtvi, rat za svoju nezavisnost, rat za pravo da koristimo svoju svest i svoj mozak.
To je razlog zbog čega u svim šamanističkim tradicijama u Americi, od Kanade do Argentine, ljudi nazivaju sebe ratnicima, zato što su oni u ratu protiv parazita u svojoj svesti. To je istinsko znacenje ratnika. Ratnik je onaj koji se buni protiv invazije parazita. Ratnik se buni i objavljuje rat. Ali to štu smo ratnici ne znaci da ćemo uvek pobedjivati u ratu; možemo i pobedivati i gubiti, ali ćemo uvek ciniti sve što možemo i barem ćemo imati šansu da ponovo budemo slobodni. Ako se odlucimo za ovaj put, imacemo barem dovoljno dostojanstva da se pobunimo, i svakako necemo biti bespomoćna žrtva sopstvenih cudljivih emocija ili otrovnih emocija drugih. Cak i ako podlegnemo neprijatelju - parazitu - necemo biti medu onim žrtvama koje ne pružaju nikakav otpor.

U najboljem slucaju, kada postanemo ratnici, imaćeno priliku da se uzdignemo iznad planetarnog sna i da promenimo svoj lični san ili onaj san koji nazivamo rajem. Baš kao i pakao, raj je mesto koje postoji u našoj svesti. To je mesto puno radosti, mesto na kojem smo srečni, mesto gde smo slobodni da volimo i da budemo ono što zaista jesmo. Možemo stici do raja još za života; ne moramo cekati da umremo. Bog je svugde prisutan i carstvo nebesko je svuda, ali najpre moramo da otvorimo oci i uši da vidimo i cujemo tu istinu. Moramo se osloboditi parazita. Parazit se može uporediti sa monstrumom koji ima hiljadu glava. Svaka glava tog parazita predstavlja jedan od naših strahova. Ako želimo da budemo slobodni, moramo uništiti parazita. Jedno rešenje je da napadamo jednu po jednu glavu parazita, što znaci da se, jedan po jedan, suočimo sa svakim od svojih strahova. To je spor proces, ali daje rezultate. Svaki put kada se suočimo s jednim od tih strahova, postaćemo malo slobodniji.

Drugi pristup je da prestanemo da hranimo parazita. Ako ne dajemo parazitu hranu, on će umreti od gladi. Da bismo to ucinili, moramo imati kontrolu nad svojim emocijama, moramo se uzdržavati od dohranjivanja emocija koje poticu od straha. To je lako reći, ali veoma teško učiniti. Teško je zbog toga što Sudija i Žrtva kontrolišu našu svest.
Treče rešenje se naziva inicijacijom smrti. Inicijacija smrti postoji u mnogim tradicijama i ezotericnim školama širom sveta. Srećemo je u Egiptu, Indiji, Grčkoj i Americi. To je simbolična smrt kojom ubijamo parazita a da pri tome ne nanosimo nikakvu povredu svom fizickom telu. Kada mi na simbolican način "umremo" i parazit mora da umre. Ovo rešenje je brže od prva dva, ali je još teže od njih. Potrebno nam je mnogo hrabrosti da bismo se suočili sa andjelom smrti. Moramo biti veoma jaki. Hajde da malo detaljnije razmotrimo svako od ovih rešenja.