Ono što ovog trenutka vidite i čujete nije ništa drugi do san. VI sanjate upravo sada, ovog trenutka. Sanjate iako je vaš mozak u budnom stanju.
San je glavna funkcija uma, i um sanja dvadeset i cetiri sta na dan. Sanja kada je mozak u budnom stanju, a isto tako kada je mozak u stanju sna. Razlika je ti tome što, onda kada je mozak u budnom stanju, postoji materijalni okvir koji čini da stvari opažamo linearno. Kada utonemo u san, taj okvir nestaje, i ima težnju da se neprestano menja.
Ljudi neprestano sanjaju. Pre nego što smo rođeni, ljudi su već stvorili jedan veliki spoljašnji san, koji ćemo nazvati društvenim snom iii planetarnim snom. Planetarni san je kolektivni san sačinjen od milijardi manjih, ličnih snova, koji zajedno sačinjavaju porodični san, san zajednice, sad grada, san države, i konačno san čitavog čovečanstva. Planetarni san uključuje sva društvena pravila, verovanja, zakone, religije, različite kulture i načine života, sve vlade, škole, društvene događaje i praznike.
Naše urođene sposobnosti omogućavaju nam da naučimo da sanjamo, a oni koji su počeli da žive pre nas uče nas kako da sanjamo društveni san. Pravila spoljašnjeg sna su tako brojna da, čim se jedno novo ljudsko biće rodi, mi skrećemo pažnju tog deteta i uvodimo ta pravila u njegov ili njen um. Spoljašnji san koristi roditelje, školu i religiju da nas nauči kako da sanjarno.

Pažnja je naša sposobnost da razlikujemo stvari i usredsredimo se samo na one koje želimo da opažamo. Možemo da opažamo milione stvari istovremeno, ali uz pomoć pažnje, možemo da održimo ono što želimo da opažamo, šta god to bilo, u prvom planu svojih misli. Odrasli su privukli našu pažnju i neprestanim ponavljanjem ubacili informacije u naš um. Sve što znamo naučili smo na taj način.
Koristeći svoju pažnju naučili smo čitavu stvarnost, čitav san. Naučili smo kako da se ponašamo u društvu: u šta treba da verujemo i u šta ne treba da verujemo; šta je prihvatljivo a šta nije; šta je dobro a šta loše; šta je lepo a šta ružno; šta je ispravno i šta je pogrešno. Sve je to bilo unapred pripremljeno - sva ta znanja, sva pravila i koncepti o tome kako treba da se ponašamo u svetu.
Dok ste išli u školu, sedeli ste u klupi usmeravajući svoju pažnju na ono što učitelj govori. Kada ste išli u crkvu, usmeravali ste pažnju na ono što je govorio sveštenik ili pop. Isti sistem postoji sa majkom i ocem, braćom i sestrama: svi su oni pokušavali da privuku vašu pažnju. Takođe smo naučili i to kako da mi privučemo pažnju drugih ljudi, pa smo tako razvili potrebu za pažnjom koja može da dovede do velikog rivalstva. Deca se takmiče u tome da privuku pažnju svojih roditelja, svojih nastavnika, svojih prijatelja.
"Pogledaj me! Pogledaj šta radim! Hej, ovde sam!"
Potreba za pažnjom postaje veoma izražena i nastavlja se i kada odrastemo.
Spoljašnji san privlači našu pažnju i uči nas u šta treba da verujemo, počevši od jezika kojim govorimo. Jezik je šifra medusobnog razumevanja i komunikacije među ljudima. Svako slovo, svaka reč bilo kog jezika predstavlja jedan sporazum. Ovo nazivamo stranicom knjige; reč - stranica je sporazum koji razumemo. Kada jednom shvatimo šifru, naša pažnja je privučena i energija se prenosi sa jedne osobe na drugu.

Niste vi izabrali kojim ćete jezikom govoriti. Vi niste birali svoju veru ili moralne vrednosti - one su već postojale pre nego što ste se vi rodili. Mi nemamo mogućnost da biramo u šta ćemo verovati ili u šta nećemo verovati. Mi ne možemo da biramo čak ni najjednostavniji od tih sporazuma. Mi čak nismo mogli da biramo ni sopstveno ime. (Mi se nismorodili zato što smo mi to želeli).
Kao deca, nismo imali priliku da izaberemo svoja verovanja, ali smo se složili sa informacijama koje su nam preko drugih ljudi prenesene iz planetarnog sna. Jedini način da sačuvamo informacije jeste sporazum. Spoljašnji san nam može privući pažnju, ali ukoliko se mi s tim ne složimo, mi ne prihvatamo informaciju. Čim se složimo, mi počnemo da verujemo, i to se naziva poverenje. Imati poverenja, znači bezrezervno verovati.
Eto kako učimo kao deca. Deca veruju u sve što im odrasli kažu. Mi se slažemo sa njima i naše poverenje je tako snažno da naš sistem verovanja kontroliše čitav naš životni san. Mi nismo birali ta verovanja, i možda smo se i bunili protiv njih, ali nismo bili dovoljno snažni da u svojoj pobuni pobedimo. Posledica toga je da smo se prepustili tim verovanjima i sklopili sopstveni sporazum.
Ja ovaj proces nazivam pripitomljavanjem ljudi. Prilikom tog pripiromljavanja mi učimo kako da živimo i kako da simjamo. U pripitomljavanju ljudi, informacije iz spoljašnjeg sna prenose se u unutrašnji san, oblikujući citav sistem naših verovanja. Dete najpre uči nazive stvari: mama, tata, mleko, flašica. Dan za danom, kod kuće, u školi, u crkvi, i na televiziji, govore nam kako treba da živimo, kakvo ponašanje je prihvatljivo. Spoljašnji san nas uči kakvi kao ljudi treba da budemo. Mi imamo čitav koncept o tome šta znači biti "žena" i šta znači biti "muškarac". A takođe učimo i da procenjujemo: procenjujemo sebe, procenjujemo druge, procenjujemo svoje bližnje.

Deca se pripitomljavaju na isti način kao što se pripitomljava i pas, mačka, ili bilo koja druga životinja. Da bismo obučili psa, mi ga kažnjavamo i dajemo mu nagrade. I svoju decu, koju toliko volimo, obučavamo na isti način kao i bilo koju pripitomljenu životinju: koristeći sistem kazni i nagrada. Stalno nam govore: "Ti si dobar dečko", ili "Ti si dobra devojčica", kada radimo ono što roditelji žele da radimo. Kada to ne činimo, mi smo "nevaljali dečak" ili "nevaljala devojčica".
Kada smo se ponašali protivno pravilima, bili smo kažnjeni kada smo se ponašali u skladu sa pravilima, dobijali smo nagradu. Bili smo kažnjavani više puta svakoga dana, a takođe i nagrađivani više puta na dan. Uskoro smo počeli da se plašimo kazne, a isto tako smo se plašili i toga da nećemo dobiti nagradu. Nagrada je pažnja koju dobijamo od roditelja ili drugih ljudi, kao što su braća i sestre, nastavnici i prijatelji. Uskoro smo stekli potrebu da privlačimo pažnju drugih da bismo dobili nagradu.
Kada dobijamo nagradu osećamo se dobro i mi nastavljamo da činimo ono što drugi žele da bismo je ponovo dobili. Zbog straha od kazne, kao i straha da nećemo dobiti nagradu, počinjemo da se pretvaramo da smo drugačiji nego što zaista jesmo samo da bismo zadovoljili druge, samo da bismo bili dovoljno dobri za druge, Trudimo se da zadovoljimo roditelje, trudimo se da zadovoljimo nastavnike u školi, trudimo se da zadovoljimo crkvu, i tako počinjemo da glumimo. Pretvaramo se da smo ono što nismo jer se plašimo da ćemo biti odbačeni. Strah od odbacavanja pretvara se u strah da nećemo biti dovoljno dobri. I na kraju postajemo nešto što nismo. Postajemo kopija verovanja svoje majke, očevih verovanja, društvenih verovanja i religioznih verovanja.

Sve naše prirodne težnje gube se u procesu pripitomljavanja. A kada dovoljno odrastemo da možemo da shvatamo, mi naučimo reč ne. Odrasli kažu: "Nemoj da radiš ovo ili ono." Mi se bunimo i kažemo: "Ne!" Bunimo se zbog toga što branimo svoju slobodu. Želimo da budemo ono što jesmo, vali mi smo veoma mali, a odrasli su veliki i jaki. Posle odredenog vremena počinjemo da se plašimo jer znamo da ćemo svaki put kada uradimo nešto loše biti kažnjeni.
U izvesnom periodu našeg života pripitomljavanje postaje tako snažno da nam više nije potreban niko drugi da nas pri pitomljava. Nisu nam potrebni majka ili otac, škola ili crkva da bi nas pripitomljavali. Toliko smo dobro obučeni da počinjemo da pripitomljavamo sami sebe. Postali smo životinje koje se same pripitomljuju. Sada možemo da pripitomljujemo sebe u skladu sa istim onim sistemom verovanja koja smo prihvatili, i uz upotrebu istog sistema nagrada i kazni. Mi kažnjavamo sebe onda kada se ne ponašamo u skladu sa svojim sistemom verovanja; nagrađujemo sebe onda kada smo "dobri dečaci" ili "dobre devojčice".
Taj sistem verovanja je poput Knjige zakona koja vlada našim umom. Bez pogovora, šta god da se nalazi u toj knjizi zakona, za nas predstavlja, istinu. Mi zasnivamo sva svoja verovanja u skladu sa Knjigom zakona, čak i onda kada su ta verovanja u suprotnosti s našom unutrašnjom prirodom. Čak i moralni zakoni poput Deset božijih zapovesti isprogramirani su u našem umu tokom procesa pripitomljavanja. Jedan po jedan, svi naši sporazumi ulaze u Knjigu zakona, i ti sporazumi određuju naš san.

U našem umu postoji i nešto što nas navodi da procenjujemo sve i svakoga, uključujući i vreme, psa, mačku - sve. Koristeći Knjigu zakona, naš unutrašnji Sudija sudi o svemu što činimo ili ne činimo, svemu što mislimo i ne mislimo, svemu što osećamo i ne osećamo. Sve živo nalazi se pod tiranskom vlašću ovoga sudije. Svaki put kada učinimo nešto što se kosi sa Knjigom zakona, Sudija kaže da smo krivi, da moramo biti kažnjeni, i da treba da se stidimo To se dešava mnogo puta svakoga dana, iz dana u dan, tokom svih godina našeg života.
Postoji i drugi deo nas koji prima ove presude, i taj deo se naziva Žrtvom. Žrtva u sebi nosi krivicu, sramotu i stid. To je onaj deo nas koji kaže: "Jadan ja, nisam dovoljno dobar, nisam dovoljno pametan, nisam dovoljno lep, nisam vredan ljubavi, jadan ja." Veliki sudija se slaže govoreći: "Da, ti nisi dovoljno dobar." Sve se ovo zasniva na jednom sistemu verovanja koji nismo odabrali svojom voljom. Ta verovanja su toliko snažna, da čak i mllogo godina nakon što se okrenemo novim shvatanjima i pokušamo da sami donosimo odluke, otkrivamo da ta verovanja i dalje upravljaju našim životom.
Sve što nije u skladu sa Knjigom zakona kod vas će izazvati neprijatan osećaj u solar pleksusu, a to se zove strah. Kršenje pravila iz Knjige zakona otvara vaše emoćionalne rane i vi reagujete tako što stvarate emoćionalni otrov. Pošto sve što se nalazi u Knjizi zakona mora biti istina, sve što se kosi s vašim verovanjima učiniće da se osećate nesigurno. Čak i ako je Knjiga zakona pogrešna, ona čini da se vi osećate sigurno. (Manipulacija sa subjektom)
Eto zbog čega nam je potrebno mnogo hrabrosti da izmenimo svoja verovanja. Zbog toga što je, iako znamo da mi nismo birali ta verovanja, istina i to da smo se složili s njima. To slaganje je toliko snažno da čak i kada shvatimo da ona nisu istinita, osećamo krivicu, stid i sramotu, koji se pojavljuju onda kada se suprotstavimo tim verovanjima.

Baš kao što vlada ima knjige zakona koje upravljaju društvenim snom, naš sistem verovanja predstavlja Knjigu zakona koja upravlja našim ličnim snom. Svi ti zakoni postoje u našoj svesti, mi verujemo u njih, a Sudija u nama sudi isključivo na osnovu tih verovanja. Sudija donosi presudu, a Žrtva trpi sramotu i kaznu. Ali ko kaže da u ovom snu ima pravde? Istinska pravda znači platiti samo jednom za svaku grešku. Istinska nepravda je kada plaćamo više puta za svaku grešku. Koliko puta plaćamo jednu grešku? Odgovor je, hiljadama puta. Čovek je jedina životinja na Zemlji koja hiljadu puta plaća istu grešku. Ostale životinje plaćaju jednom za svaku grešku koju učine. Ali ne i mi. Mi imamo snažnu memoriju. Mi učinimo grešku, sudimo sami sebi, proglašavamo sebe krivim, i kažnjavamo sebe. Kada bi bilo pravde, to bi bilo dovoljno; ne bi trebalo da to činimo ponovo. Ali svaki put kada se setimo toga, mi sebi ponovo sudimo, ponovo sebe proglašavamo krivim, i ponovo kažnjavamo sebe, iznova, iznova i iznova. Ako imamo muža ili ženu, on ili ona nas takođe podsećaju na tu grešku, tako da mi sebe ponovo osuđujemo, ponovo kažnjavamo i ponovo smatramo krivim. Da li je to fer?
Koliko puta smo naterali svog muža ili ženu, svoju decu ili roditelje da ponovo plaćaju za istu grešku? Svaki put kada se setimo te greške, opet ih iznova krivimo i šaljemo im sav emoćionalni otrov koji osecamo zbog te nepravde, a zatim ih teramo da opet iznova plaćaju zbog iste greške. Je li to pravedno? Naš unutrašnji Sudija greši zbog toga što je sistem verovanja, kao i Knjiga zakona, pogrešan. Čitav san je zasnovan na pogrešnom zakonu. Devedeset i pet procenata tih verovanja koje smo smestili u svoj um nisu ništa drugo nego laži, i mi patimo zbog toga što verujemo u sve te laži.

U planetarnom snu normalno je da ljudi pate, da žive u strahu i da doživljavaju emoćionalne drame. Spoljašnji san nije prijatan san; to je san pun nasilja, san pun straha, ratova, nepravdi. Pojedinačni ljudski snovi se razlikuju, ali uglavnom su to košmari. Ako pogledamo čitavo ljudsko društvo, videćemo da je to mesto gde je teško živeti jer u njemu vlada strah. Širom sveta vidimo ljudske paltnje, haos, osvetu, bolesti zavisnosti, nasilje na ulicama i ogromnu nepravdu. Oni mogu postojati na različitim nivoima u različitim zemljama širom sveta, ali ono što dominira u spoljašnjem snu je strah.
Ako uporedimo san ljudskog društva sa opisom pakla kakav postoji u svim religijama širom sveta, otkrićemo da su oni potpuno isti. Religije kažu da je pakao mesto na kojem nas stiže kazna, mesto straha, bola i patnje, mesto na kome gorite u vatri. Vatru stvaraju emoćije koje potiču od straha. Kad god osetimo bes, ljubomorn, zavist ili mržnju, osećamo da u nama gori vatra. Mi živimo u paklenom snu.
Ako pakao smatramo stanjem uma, onda je pakao svuda oko nas. Drugi nas ponekad upozoravaju da ćemo, ukoliko ne činimo ono što nam oni kažu da treba da činimo, otići u pakao. Loše vesti! Mi smo već u paklu, uključujući i one koji nam to govore. Nijedan čovek ne može drugoga osuditi na pakao jer smo mi već u njemu. Istina je da drugi mogu učiniti da utonemo još dublje u pakao. Ali samo ako mi dozvolimo da se to desi.
Svako ljudsko biće ima svoj lični san, i baš kao i u društvenom snu, u njemu često vlada strah. Mi učimo da sanjamo pakao u svom sopstvenom životu, u svom ličnom snu. Taj isti strah se, naravno, manifestuje na različite načine kod svakog čoveka, ali svi mi doživljavamo bes, ljubomoru, mržnju, zavist i druga negativna osećanja. Naš lični san takode može postati večita noćna mora u kojoj patimo i živimo u strahu. Ali mi ne moramo sanjati košmarni san. Možemo da uživamo u prijatnom snu.

Čitavo čovecanstvo traga za istinom, pravdom i lepotom. Mi smo u večitoj potrazi za istinom jer verujemo jedino u laži koje smo nagomilali u svom umu. Mi tražimo pravdu jer u našem sistemu verovanja pravde nema. Tražimo lepotu jer bez obzira na to koliko je jedna osoba bila lepa, mi ne verujemo da je ona zaista lepa. Mi i dalje tražimo i tražimo, iako se sve to već nalazi u nama. Nije potrebno da pronalazimo istinu. Svuda oko sebe, mi vidimo istinu, ali zbog sporazuma i verovanja koje nosimo u svojoj svesti, mi ne možemo da sagledamo tu istinu.
Mi ne vidimo istinu jer smo slepi. Ono što nas čini slepima, to su ta lažna verovanja koja se nalaze u našoj svesti. Mi imamo potrebu da uvek budemo u pravu i da ubedimo druge da greše. Oslanjamo se na svoja uverenja, a naša uverenja nam prouzrokuju patnju. Čini se kao da živimo okruženi gustom maglom od koje ne možemo da vidimo dalje od svog nosa. A magla u kojoj živimo nije stvarna. Ta magla je san, vaš licni san o životu - ono u šta verujete, sve predstave koje imate o sebi, svi sporazumi koje ste sklopili sa drugima, sa sobom, pa čak i sa Bogom.
Citav vaš um je magla koju su Tolteci nazvali mitota. Vaš um predstavlja san u kome hiljadu ljudi govori istovremeno i niko nikoga ne razume. To je stanje ljudskoga uma - jedna velika mitota, i zbog te velike mitote vi ne možete da vidite kakvi ste zaista. U Indiji mitotu nazivaju maja, što znači iluzija. To je lična predstava našega "Ja sam." Sve što mislite o sebi i o čitavom svetu, sve je to mitota. Mi ne možemo da vidimo šta zaista jesmo; nismo u stanju da vidimo da u stvari nismo slobodni.

Eto zbog čega se ljudi opiru životu. Sam život predstavlja najveći ljudski strah. Smrt nije naš najveći strah; naš najveći strah je rizik koji moramo da preuzmemo da bismo živeli - rizik da živimo i izrazimo svoje pravo ja. Ljudi se najviše plaše da budu ono što jesu. Naučili smo da živimo pokušavajući da zadovoljimo potrebe drugih. Naučili smo da živimo prema merilima drugih ljudi zbog straha da nas oni neće prihvatiti i da nas neće smatrati dovoljno dobrim.
Tokom procesa pripitomljavanja, pokušavajući da budemo dovoljno dobri, mi u sebi stvaramo sliku savršenstva. Mi zamišljamo kakvi bi trebalo da budemo da bi nas svi prihvatili. Naročito se trudimo da zadovoljimo one koji nas vole, kao što su majka i otac, starija braća i sestre, sveštenici i učitelji. Trudeći se da budemo dovoljno dobri u njihovim očima, mi stvaramo sliku savršenstva, ali mi ne odgovaramo toj slici. Mi stvaramo tu sliku, ali ta slika nije stvarna. Na taj način nikada nećemo postati savršeni. Nikada!
Pošto nismo savršeni, mi odbacujemo sebe. A taj stepen samoodbacivanja zavisi od toga koliko su odrasli bili uspešni u slamanju našeg integriteta. Nakon pripitomljavanja više ne radi o tome da treba da budemo dovoljno dobri za nekog drugog. Mi nismo dovoljno dobri sami sebi, jer ne odgovaramo sopstvenoj predstavi o savršenstvu. Mi ne možemo da oprostimo sebi što nismo onakvi kakvi želimo da budemo, ili bolje rečeno, onakvi kakvi verujemo da treba da budemo. Mi ne možemo da oprostimo sebi to što nismo savršeni. Mi osećamo da nismo onakvi kakvi verujemo da treba da budemo i zbog toga se osećamo lažno, frustrirano i nepošteno. Pokušavamo da sakrijemo sebe, i pretvaramo se da smo onakvi kakvi nismo. Posledica toga je da se osećamo neiskreno i nosimo društvene maske da bismo sprečili da drugi to primete. Plašimo se da ce neko drugi primetiti da nismo onakvi kakvi se pretvaramo da jesmo. Mi takode procenjujemo i druge na osnovu svoje predstave o savršenstvu, i normalno je da oni ne mogu da ispune naša ocekivanja.

Mi podržavamoo sebe samo da bismo udovoljili drugima. U stanju smo čak i da sebe fizički povredimo samo da bi nas drugi prihvatili. Znamo da tinejdžeri uzimaju drogu samo da ih drugi tinejdžeri ne bi odbacili. Oni nisu svesni da je problem u tome što oni ne prihvataju sebe. Oni odbacuju sebe zbog toga što nisu onakvi kakvim se predstavljaju. Oni žele da budu onakvi kakvi su zamislili da treba da budu, ali nisu, i zbog toga osecaju krivicu i stid. Ljudi beskonačno kažnjavaju sebe zato što nisu onakvi kakvi misle da treba da budu. Oni zlostavljaju sebe, a takođe koriste i druge da bi zlostavljali sebe.
Ali niko nas toliko ne zlostavlja koliko mi zlostavljamo sebe, a to činimo preko Sudije, Žrtve i svog sistema verovanja. Istina je da ima onih koji kažu da ih njihov muž ili žena, majka ili otac zlostavljaju, ali mi znamo da mi sebe zlostavljamo još mnogo više od toga. Mi sebi sudimo gore od bilo koga drugog. Ako pred drugima nešto pogrešimo, poričemo svoju grešku i pokušavamo da je zataškamo. Ali čim ostanemo sami, Sudija postaje toliko strog, a osećanje krivice toliko snažno, da se osecamo glupi, ili zli, ili nedostojni.
U čitavom vašem životu niko vas nije zlostavljao više od vas samih. A granica ovog samozlostavljanja upravo je ista ona granica koju smo spremni da trpimo od nekoga drugog. Ako vas neko maltretira malo više nego što vi maltretirate sami sebe, verovatno ćete napustiti tu osobu. Ali ako vas neko maltretira malo manje nego što vi maltretirate sebe, vi ćete verovatno ostati u vezi s tom osobom i beskonačno dugo je trpeti.

Ukoliko veoma loše postupate sa sobom, možete čak trpeti i to da vas neko tuče, ponižava, i tretira vas kao krpu. Zbog čega?
Zbog toga što u svom sistemu verovanja, vi kažete: "Ja to zaslužujem. Ova osoba mi čini uslugu jer živi sa mnom. Ja nisam vredan ljubavi i poštovanja. Ja nisam dovoljno dobar."
Mi imamo potrebu da nas drugi vole i prihvataju, ali mi ne možemo da prihvatimo i da volimo sebe. Što više volimo sebe, manje ćemo zlostavljati sebe. Samozlostavljanje je posledica samoodbacivanja, a samoodbacivanje potiče od toga što imamo predstavu o savršenstvu i što nikada ne možemo dostići taj ideal.
Naša predstava o savršenstvu je razlog zbog kojeg odbacujeno sebe; to je razlog što ne možemo da prihvatimo sebe onakve kakvi jesmo, i što ne možemo da prihvatimo druge onakve kakvi jesu.