Odrasli su privukli našu pažnju i neprestanim ponavljanjem ubacili informacije u naš um. Sve što znamo naučili smo na taj način. Koristeći svoju pažnju naučili smo čitavu stvarnost. Naučili smo kako da se ponašamo u društvu: u šta treba da verujemo i u šta ne treba da verujemo; šta je prihvatljivo a šta nije; šta je dobro a šta loše; šta je lepo a šta ružno; šta je ispravno i šta je pogrešno.

Potreba za pažnjom postaje veoma izražena i nastavlja se i kada odrastemo. Spoljašnji svet privlači našu pažnju i uči nas u šta treba da verujemo, počevši od jezika kojim govorimo. Jezik je šifra međusobnog razumevanja i komunikacije među ljudima – sporazum(evanje). Svako slovo, svaka reč bilo kog jezika predstavlja jedan sporazum. Ovo što čitamo nazivamo stranicom knjige a reč stranica je sporazum (simbol) koji razumemo.

Niste vi izabrali kojim ćete jezikom govoriti. Vi niste birali svoju veru ili moralne vrednosti – one su već postojale pre nego što ste se vi rodili. Mi nemamo mogućnost da biramo u šta ćemo verovati ili u šta nećemo verovati. Mi čak nismo mogli da biramo ni sopstveno ime. Kao deca, nismo imali priliku da izaberemo svoja verovanja, ali smo se složili sa informacijama koje su nam preko drugih ljudi prenesene. Ovaj proces nazivam pripitomljavanjem ljudi.

Pripitomljavanje

Prilikom pripitomljavanja mi učimo kako da živimo. U pripitomljavanju ljudi, informacije iz spoljašnjeg sveta prenose se u unutrašnji svet, oblikujući čitav sistem naših verovanja. Dan za danom, kod kuće, u školi, i na televiziji, govore nam kako treba da živimo, kakvo ponašanje je prihvatljivo. Spoljašnji svet nas uči kakvi kao ljudi treba da budemo. Mi imamo čitav koncept o tome šta znači biti “žena” i šta znači biti “muškarac”.

Deca se pripitomljavaju na isti način kao što se pripitomljava i pas, mačka, ili bilo koja druga životinja. Da bismo obučili psa, mi ga kažnjavamo i dajemo mu nagrade. I svoju decu, koju toliko volimo, obučavamo na isti način kao i bilo koju pripitomljenu životinju: koristeći sistem kazni i nagrada. Stalno nam govore: “Ti si dobar dečko”, ili “Ti si dobra devojčica”, kada radimo ono što roditelji žele da radimo. Kada to ne činimo, mi smo “nevaljali dečak” ili “nevaljala devojčica”.

Kada smo se ponašali protivno pravilima, bili smo kažnjeni; kada smo se ponašali u skladu sa pravilima, dobijali smo nagradu. Uskoro smo počeli da se plašimo kazne, a isto tako smo se plašili i toga da nećemo dobiti nagradu. Nagrada je pažnja koju dobijamo od roditelja ili drugih ljudi. Uskoro smo stekli potrebu da privlačimo pažnju drugih da bismo dobili nagradu.

Kada dobijamo nagradu osećamo se dobro i mi nastavljamo da činimo ono što drugi žele da bismo je ponovo dobili. Zbog straha od kazne, kao i straha da nećemo dobiti nagradu, počinjemo da se pretvaramo da smo drugačiji nego što zaista jesmo, samo da bismo zadovoljili druge, samo da bismo bili dovoljno dobri za druge.

Knjiga Zakona

Sistem verovanja je poput Knjige zakona koja vlada našim umom. Bez pogovora, šta god da se nalazi u toj knjizi zakona, za nas predstavlja istinu. Mi zasnivamo sva svoja verovanja u skladu sa Knjigom zakona, čak i onda kada su ta verovanja u suprotnosti s našom unutrašnjom prirodom. Jedan po jedan, svi naši sporazumi ulaze u Knjigu zakona, i ti sporazumi određuju naš život.

Koristeći Knjigu zakona, naš unutrašnji Sudija sudi o svemu što činimo ili ne činimo, svemu što mislimo i ne mislimo, svemu što osećamo i ne osećamo. Sve živo nalazi se pod tiranskom vlašću ovoga sudije. Svaki put kada učinimo nešto što se kosi sa Knjigom zakona, Sudija kaže da smo krivi, da moramo biti kažnjeni, i da treba da se stidimo. To se dešava svakoga dana, iz dana u dan, tokom svih godina našeg života.

Postoji i drugi deo nas koji prima ove presude, i taj deo se naziva Žrtvom. Žrtva u sebi nosi krivicu, sramotu i stid. To je onaj deo nas koji kaže: “Jadan ja, nisam dovoljno dobar, nisam dovoljno pametan, nisam dovoljno lep, nisam vredan ljubavi” Veliki sudija se slaže govoreći: “Da, ti nisi dovoljno dobar.”

Sve se ovo zasniva na jednom sistemu verovanja koji nismo odabrali svojom voljom.

Baš kao što vlada ima knjige zakona koje upravljaju društvom, naš sistem verovanja predstavlja Knjigu zakona koja upravlja našim ličnim životom. Svi ti zakoni postoje u našoj svesti, mi verujemo u njih, a Sudija u nama sudi isključivo na osnovu tih verovanja. Sudija donosi presudu, a Žrtva trpi sramotu i kaznu.

Greške

Ali ko kaže da u ovom životu ima pravde? Istinska pravda znači platiti samo jednom za svaku grešku. Istinska nepravda je kada plaćamo više puta za svaku grešku. Koliko puta plaćamo jednu grešku? Odgovor je, hiljadama puta.

Čovek je jedina životinja na Zemlji koja hiljadu puta plaća istu grešku.

Ostale životinje plaćaju jednom za svaku grešku koju učine. Ali ne i mi. Mi imamo snažnu memoriju. Mi učinimo grešku, sudimo sami sebi, proglašavamo sebe krivim, i kažnjavamo sebe. Kada bi bilo pravde, to bi bilo dovoljno; ne bi trebalo da to činimo ponovo. Ali svaki put kada se setimo toga, mi sebi ponovo sudimo, ponovo sebe proglašavamo krivim, i ponovo kažnjavamo sebe, iznova, iznova i iznova.

Ako imamo muža ili ženu, on ili ona nas takode podsećaju na tu grešku, tako da mi sebe ponovo osuđujemo, ponovo kažnjavamo i ponovo smatramo krivim.

Koliko puta smo naterali svog muža ili ženu, svoju decu ili roditelje, prijatelje da ponovo plaćaju za istu grešku? Svaki put kada se setimo te greške, opet ih iznova krivimo i šaljemo im sav emocionalni otrov koji osećamo zbog te nepravde, a zatim ih teramo da opet iznova plaćaju zbog iste greške. Je li to pravedno?

Naš unutrašnji Sudija greši zbog toga što je sistem verovanja, kao i Knjiga zakona, pogrešan. Čitav naš svet je zasnovan na pogrešnom zakonu. Devedeset i pet procenata tih verovanja koje smo smestili u svoj um nisu ništa drugo nego laži, i mi patimo zbog toga što verujemo u sve te laži.

Ako pakao smatramo stanjem uma, onda je pakao svuda oko nas. Drugi nas ponekad upozoravaju da ćemo, ukoliko ne činimo ono što nam oni kažu da treba da činimo, otići u pakao. Loše vesti! Mi smo već u paklu, uključujući i one koji nam to govore. Nijedan čovek ne može drugoga osuditi na pakao jer smo mi već u njemu.

Čitavo čovečanstvo traga za istinom, pravdom i lepotom. Mi smo u večitoj potrazi za istinom jer verujemo jedino u laži koje smo nagomilali u svom umu. Mi tražimo pravdu jer u našem sistemu verovanja pravde nema. Mi i dalje tražimo i tražimo, iako se sve to već nalazi u nama. Svuda oko sebe, mi vidimo istinu, ali zbog sporazuma i verovanja koje nosimo u svojoj svesti, mi ne možemo da sagledamo tu istinu. Mi ne vidimo istinu jer smo slepi. Ono što nas čini slepima, to su ta lažna verovanja koja se nalaze u našoj svesti.

Mi imamo potrebu da uvek budemo u pravu i da ubedimo druge da greše.

Sve što mislite o sebi i očitavom svetu, sve je to iluzija. Mi ne možemo da vidimo šta zaista jesmo; nismo u stanju da vidimo da u stvari nismo slobodni. Eto zbog čega se ljudi opiru životu. Sam život predstavlja najveći ljudski strah. Smrt nije naš najveći strah; naš najveći strah je rizik koji moramo da preuzmemo da bismo živeli – rizik da živimo i izrazimo svoje pravo ja.

Ljudi se najviše plaše da budu ono što jesu.

Naučili smo da živimo pokušavajući da zadovoljimo potrebe drugih. Naučili smo da živimo prema merilima drugih ljudi zbog straha da nas oni neće prihvatiti i da nas neće smatrati dovoljno dobrim.

Tokom procesa pripitomljavanja, pokušavajući da budemo dovoljno dobri, mi u sebi stvaramo sliku savršenstva. Mi zamišljamo kakvi bi trebalo da budemo da bi nas svi prihvatili. Naročito se trudimo da zadovoljimo one koji nas vole, trudeći se da budemo dovoljno dobri u njihovim očima, pokušavajući da stvaramo sliku savršenstva, ali mi ne odgovaramo toj slici.

Pošto nismo savršeni, mi odbacujemo sebe. Nakon pripitomljavanja više se ne radi o tome da treba da budemo dovoljno dobri za nekog drugog. Mi nismo dovoljno dobri sami sebi, jer ne odgovaramo sopstvenoj predstavi o savršenstvu.

Mi ne možemo da oprostimo sebi što nismo onakvi kakvi želimo da budemo, ili bolje rečeno, onakvi kakvi verujemo da treba da budemo. Mi ne možemo da oprostimo sebi to što nismo savršeni.

Mi osećamo da nismo onakvi kakvi verujemo da treba da budemo i zbog toga se osećamo lažno, frustrirano i nepošteno. Pokušavamo da sakrijemo sebe i pretvaramo se da smo onakvi kakvi nismo. Posledica toga je da se osećamo neiskreno i nosimo društvene maske da bismo sprečili da drugi to primete. Plašimo se da će neko drugi primetiti da nismo onakvi kakvi se pretvaramo da jesmo. Mi takođe procenjujemo i druge na osnovu svoje predstave o savršenstvu, i normalno je da oni ne mogu da ispune naša očekivanja.

Zlostavljanje

Mi ponižavamo sebe samo da bismo udovoljili drugima. Ljudi beskonačno kažnjavaju sebe zato što nisu onakvi kakvi misle da treba da budu. Niko nas toliko ne zlostavlja koliko mi zlostavljamo sebe, a to činimo preko Sudije, Žrtve i svog sistema verovanja. Istina je da ima onih koji kažu da ih njihov muž ili žena, majka ili otac zlostavljaju, ali mi znamo da mi sebe zlostavljamo još mnogo više od toga. Mi sebi sudimo gore od bilo koga drugog. Ako pred drugima nešto pogrešimo, poričemo svoju grešku i pokušavamo da je zataškamo. Ali čim ostanemo sami, Sudija postaje toliko strog, a osećanje krivice toliko snažno, da se osećamo glupi, ili zli, ili nedostojni.

U čitavom vašem životu niko vas nije zlostavljao više od vas samih.

A granica ovog samozlostavljanja upravo je ista ona granica koju smo spremni da trpimo od nekoga drugog. Ako vas neko maltretira malo više nego što vi maltretirate sami sebe, verovatno ćete napustiti tu osobu. Ali ako vas neko maltretira malo manje nego što vi maltretirate sebe, vi ćete verovatno ostati u vezi s tom osobom i beskonačno dugo je trpeti.

Ukoliko veoma loše postupate sa sobom, možete čak trpeti i to da vas neko tuče, ponižava, i tretira vas kao krpu. Zbog čega? Zbog toga što u svom sistemu verovanja, vi kažete: “Ja to zaslužujem. Ja nisam vredan ljubavi i poštovanja. Ja nisam dovoljno dobar.”

Mi imamo potrebu da nas drugi vole i prihvataju, ali mi ne možemo da prihvatimo i da volimo sebe.

Samozlostavljanje je posledica samoodbacivanja, a samoodbacivanje potiče od toga što imamo predstavu o savršenstvu i što nikada ne možemo dostići taj ideal. Naša predstava o savršenstvu je razlog zbog kojeg odbacujemo sebe; to je razlog što ne možemo da prihvatimo sebe onakve kakvi jesmo, i što ne možemo da prihvatimo druge onakve kakvi jesu.

Odlomak iz knjige “4 Sporazuma” – Don Miguel Ruiz