Homeopatija, koju je ustanovio nemački lekar po imenu Samuel Haneman (Hahnemann) 1790-ih godina, zasniva se na zamisli da se "klin klinom izbija" ili "slično leči sličnim"; to znači da se supstancama koje izazivaju određene simptome kod zdrave osobe takođe mogu izlečiti ti isti simptomi kod nekoga ko je bolestan. Prema tom tzv. zakonu sličnosti homeopatija je i dobila ime: "homeo" znači sličan, a "patija" bolest. U svojim ogledima, Haneman je razvio metod "potenciranja" homeopatskih lekova tako što bi ih razređivao u rastvoru vode i alkohola, a zatim snažno protresao mešavinu. Rezultati su ga uverili da visok stepen razređenog rastvora ne samo da svodi neželjene efekte na najmanju moguću meru, nego da istovremeno i povećava njihovu medicinsku delotvornost.

Moderne homeopate obično propisuju doze u odnosima razređivanja koji se kreću od 1x (1 deo supstance sa 9 delova medija razređivanja) do 200c (200 ponovljenih otapanja 1 dela supstance sa 99 delova medija razređivanja), viši odnosi označavaju se sa "m" za odnos 1 prema 999. Kritičari homeopatije dokazuju da, u ekstremnim odnosima razređivanja (koji se smatraju moćnijim) lekovi možda ne sadrže ni jedan jedini molekul izvorne supstance koja leči. No, ispitivanja su ipak pokazala da homeopatski lekovi mogu biti delotvorni kod određenih poremećaja kao što su proliv kod dece, polenska kijavica, astma i grip.

Većina homeopatskih lekova prošla je "dokazivanje" ili medicinska posmatranja kod kojih se zdravim pojedincima daju doze nerazređenih homeopatskih supstanci. Mentalne, emocionalne i fizičke promene izazvane ovim proverama pružaju lekarima homeopatama bolje razumevanje toga koji će lek najbolje odgovarati određenoj grupi simptoma. Kroz proteklih 200 god. vršena su ispitivanja za skoro 2000 supstanci. Većina homeopata praktikuje "konstitucionu" homeopatiju, koja se zasniva na ideji da paralelno sa svakom određenom zdravstvenom tegobom možda treba lečiti i konstituciju svake osobe ili mentalnu, telesnu i emocionalnu građu.

Klasičan je postupak da se odjednom koristi samo jedan homeopatski lek. Uzima se detaljna anamneza pacijenta i posmatraju se njegovi telesni i psihološki simptomi, a zatim se propisuje početni lek. Ukoliko taj lek nema željeno dejstvo ili ako simptomi ustraju, sprovodi se druga analiza i propisuje drugi lek. Proces se nastavlja sve dok se ne pronađe ispravan lek za zdravstvenu tegobu. Konstituciono lečenje se generalno koristi za hronične probleme, akutne, ili kratkoročne, zdravstvene tegobe obično se leče lekovima specifičnim za tu bolest. U novije vreme za ceo niz čestih zdravstvenih tegoba mogu da se nabave kombinovani homeopatski lekovi bez lekarskog recepta. Ovi proizvodi sadrže nekoliko najčešćih lekova za određenu tegobu i mogu da budu korisni za samolečenje manjih oboljenja. Za duže ili ozbiljne bolesti profesionalni homeopata može da propiše specifične jedinstvene lekove. Praktičari homeopatije obično su prethodno stekli medicinsko obrazovanje, pa imaju medicinsku diplomu iz osteopatije ili naturopatske medicine.

Farmaceutske proizvode koje oni propisuju u SAD priznaje i reguliše FDA, pa mogu da se kupe bez recepta u specijalizovanim apotekama