Šećerna bolest tip 1

Potpuni nedostatak stvaranja insulina označava tip 1 šećerne bolesti koji se u većini slučajeva javlja u djece i u mladih, iako rijetko nastaje i u starijih osoba.

Telo kao mašina

Ako predstavimo ljudsko telo kao preciznu mašinu i ako pokušamo zamisliti njegov rad, na samom početku postavlja se problem beskonačne opskrbe te mašine energijom. Unos energije obavlja se svakodnevnim obrocima hrane koji se prerađuju u crevima i jetri. Glavnina te energije je sadržana u šećeru , a ostatak čine belančevine i masnoće. Za iskorištavanje šećera u krvi ključnu ulogu ima hormon insulin, a proizvodi ga deo gušterače koji se zove Langerhansovi otočići. Nakon pojedenog obroka nastaje značajan porast šećera u krvi, što pojačava proizvodnju insulina. Taj hormon unosi šećer iz krvnih žila u tkiva i tako omogućava rad našeg precizne mašine sa početka priče.

Ukoliko gušterača delimično proizvodi insulin ili ga uopšte ne proizvodi, šećer se gomila u krvnim sudovima jer ne može ući u tkivo, telo nema dovoljno energije i nastaje bolest koja se zove šećerna bolest ili dijabetes.

Češće se dešava delimični nedostatak insulina ili šećerna bolest tipa 2 koji većinom nastaje kod odraslih osoba.

Potpuni nedostatak stvaranja insulina označava tip 1 šećerne bolesti koji se u većini slučajeva javlja kod dece i mladih, iako retko nastaje i kod starijih osoba.

Šta utiče na nastanak bolesti ?

Prema zadnjim podacima, bolest se javlja u oko 6-7 novih slučajeva na 100.000 stanovnika godišnje, što se može smatrati niskom stopom u poredjenju sa severnim delovima Evrope.

Istraživanja se destak godina sprovode na životinjskim modelima, praćena su proučavanjima velikih studija ljudske populacije. U istraživanja su uključene praktički sve naučne discipline, koristeći sve naprednije tehnologije, ali još uvek se ne može pouzdano doznati konačan uzrok nastanka šećerne bolesti tipa 1. Međutim, jasno je da je za to potrebna posebna kombinacija nasledne sklonosti uticaja spoljnih faktora.

Svakako je važno naglasiti naslednu sklonost prema šećernoj bolesti tipa 1, genima. Odavno se zna da se ona češće javlja u nekim porodicama i prepoznati su neki geni čija pojava i kombinacija može poslužiti kao procena mogućnosti oboljenja. Statistički gledano, ako jedan jednojajčani blizanac boluje od šećerne bolesti tipa 1, vrlo je verojatno da će oboleti i drugi. Ukoliko otac deteta boluje od te bolesti, šanse da to dete oboli su 5 % veće od slučaja da je majka obolela.

U suštini, bolest je češća u manje sunčanim krajevima i moguća je pretpostavka da deo uloge u njenom nastanku ima nedostatak vitamina D. Tu pretpostavku podupire češće sezonsko javljanje bolesti tokom kasnih jesenjih zimskih meseci, kada je manje Sunčevog svetla, ali i veća izloženost virusima.

Uloga virusa odavno je prepoznata i zna se da je, na primer, učestalost bolesti oko 20 % veća nakon prebolelog mumpsa ili u deteta čija je majka za vreme trudnoće prebolela rubeolu. Uticaj zagađenosti okoline i namirnica svakako pojačavaju sklonost bolesti. Mnogi podaci ukazuju na moguć uticaj belančevina kravljeg mleka i nekih sastojaka pšeničnog brašna na značajan porast javljanja bolesti tokom zadnjih deset godina, a tome vrlo verovatno doprinosi i porast svakodnevnog stresa i ubrzan način života.

Antitela

U nastanku šećerne bolesti tipa 1 antitela su na neki način "prevarena" - ne prepoznaju lično tkivo, zamenjuju Langerhansove otočiće sa spoljnim uzročnikom bolesti i napadaju ih do potpunog uništenja.

Sada kada smo već dosta saznali o anatomiji ljudskog tela, ulozi insulina u održavanju života i mogućim mehanizmima nastanka šećerne bolesti, preostaje nam još jedan deo da zaokružimo sliku. Napravimo korak u stranu da bismo naučili što su antitela.

To su belančevine koje proizvodi imunološki sistem tela radi odbrane od uzročnika bolesti. Na primer, bez antitela bi borba protiv uzročnika obične prehlade bila unapred izgubljena.

Ona okružuju, paraliziraju i uništavaju viruse, bakterije i neke nežive uzročnike bolesti. U nastanku šećerne bolesti tipa 1 antitela su na neki način "prevarena" - ne prepoznaju vlastito tkivo, zamenjuju Langerhansove otočiće sa spoljnim uzročnikom bolesti i napadaju ih do potpunog uništenja. Deo tog organa koji proizvodi insulin je na taj način nepovratno izgubljen.

Kako izgleda bolest?

Važno je znati da razvoj dečijeg mozga ugrožen ukoliko dete često doživljava epizode vrlo niskih vrednosti šećera u krvi, a razvoj ostatka tela je ugrožen ukoliko ono često ima razdoblja visokih vrednosti šećera u krvi.

Čini se da bolest nastupa naglo, ali istraživanja su pokazala da ona "tinja" neko vreme do pojave prvih simptoma. To je vreme koje je potrebno da se aktivira stvaranje antitela i pokrene upala.

Dok još uvek nije razorena velika količina Langerhansovih otočića, telo raspolaže sa dovoljno insulina, nivo šećera u krvi nije poremećen i bolesnik se dobro oseća. To stanje individualno traje. Znade potrajati nekoliko meseci do nekoliko godina sve do pojave pojačane žeđi, pojačanog mokrenja, sve veće dehidracije i uočljivijeg mršavljenja do izrazitog poremećaja opšteg stanja.

Ono se ubrzo popravlja nakon nadoknade tekućine i insulina, ali to je tek početak lečenja koje traje celi život. Sada kad gušterača ne može proizvoditi vlastiti insulin, valja ga nadoknaditi spolja svakodnevnim injekcijama, prilagođavajući doze obrocima i dnevnim aktivnostima.

Dok traje razvoj mozga, treba balansirati unutar zadovoljavajućih nivoa da bi se osigurao dobar razvoj mozga i istovremeno izbegao nastanak kasnih komplikacija bolesti na očima, bubrezima, živcima i krvnim sudovima.

Kako živeti nakon postavljene dijagnoze?

Sve zahteva edukaciju svih članova porodice, uključujući i odgajatelje u vrtiću i nastavnike u školama, uz obilje pozitivnog stava i bez straha od bolesti.

Kako se obično radi o maloj deci i mladim osobama, obično je to mukotrpan početak novog života za celu porodicu jer treba naučiti živeti na drugačiji način - paziti na pravilnu prehranu i raspored obroka, nagovoriti dete da pojede kad i nije voljno pojesti ili nije gladno ili baš taj dan ne voli takvu hranu.

Vrlo je važno redovno meriti šećer u krvi aparatićem da bi se prilagodila doza insulina za taj dan i osigurala zadovoljavajući nivo šećera u krvi, a svakodnevne sportske aktivnosti dodatno koriste regulaciji bolesti.

Umesto kraja

Najvažnije je od početka nastojati da šećerna bolest bilo kojeg tipa postane način života, a ne bolest i to se svakako s vremenom i upornošću može postići.

Ovo je bio kratak prikaz bolesti koja ne boli i kojoj se posve ne zna uzrok. U zadnjih deset godina svi epidemiolozi upozoravaju na značajan porast njenog javljanja Šećerna bolest ima dva lekara - samog obolelog i dijabetologa koji imaju zajednički cilj, a to je život bolesnika bez komplikacija.

s Zasad su jedini lek svakodnevne injekcije insulina, u sprezi sa pravilnom prehranom i redovitim fizičkim aktivnostima. Sva istraživanja nastoje otkriti mehanizam njezinog nastanka i tako pronaći lek.

---