Jeste, ja sam ta koja je maštala da jednom Novu godinu dočekam ispod ćebeta dok jedem nešto što ne smem i gledam nešto (pri)glupo. Da se prekrijem preko glave kada krene vatromet i zaboravim da se neka spektakularna smena dešava. I da, ja sam ona koja nikada nije imala hrabrosti da tu genijalnu ideju sprovede u delo. Pa sam tako redom završavala na lošim žurkama, u ružnim haljinama, na previsokim štiklama na snegu kroz koji sam gazila kao Bambi da bih došla na sledeću, još lošiju žurku.

Jedne godine sam pala i izvrnula zglob na fensi dočeku na rooftop-u, sledeće godine sam odabrala više low key kućnu žurku bez opakih klizavih šljokica zbog kojih ću prvog januara trčati na VMA, pa sam pijuckala u kuhinji kada mi je domaćin žurke rekao da sam se malo ugojila (?!). Jedne godine sam se posvađala sa obezbeđenjem u nekom sumnjivom klubu na planini. Neke godine sam sat vremena pokušavala da dobijem taksi, one naredne – dva. I kad poređam sve dočeke ikada, nemam ništa posebno lepo da kažem o toj prigodi.

Počelo je prilično lagano i optimističnom tonu, našla sam se u 2 popodne sa drugaricom u jednom finom restoranu na Dorćolu, seckale smo salatu od cvekle i bistrile teme koje ćemo ostaviti u toj 2019. godini koja je upravo prolazila. Kucnule smo se Malvazijom i završile dejtić u veselom maniru. Sledeća stanica je bio restoran za živom muzikom, važi – može. Društvo skupljeno sa svih strana učinilo je da 8 uveče stigne dok smo trepnuli. Plan je bio sledeći, samo jedan krug do kuće, mali glanc i da istom ritmu ponovo otplešem do kluba gde ćemo do jutra nastaviti da ispraćamo šta nam se sve to nije sviđalo iz prethodne godine. Skakutala sam na jednoj nozi dok sam popravljala alajner, slobodnom rukom sa po neseseru tražila omiljeni crveni karmin. Pa sam trčala kao bez duše po miceralnu da popravim sve i pa da dodam maskaru. Na WhatsAppu su se ređale poruke, svi smo bili neosnovano optimistični i uzbuđeni zbog ni mi sami ne znamo čega. I onda je krenulo.

Talas optimizma je preuzeo talas očajanja, svi su negde, a JA sedim sama kod kuće ucveljena sa crvenom mašnom na glavi. To je sve simbolično i 2020. mora da će biti naj-go-ra ikada. I sve je užas i kako ću sad?! Dramatično sam ustala, presvukla se u pidžamu (i dalje sa mašnom na glavi), otvorila šampanjac koji u frižideru čuvam za bitne prigode, sela na kauč i briznula u plač. Toliko o tome da samo želim da jedem Rusku uz TV?! Pa, ja zapravo ni nemam televizor u kući. Dok sam ridala krenule su detonacije koje su označile da smo ušli u Novu godinu koja je u mojoj glavi tada delovala kao lični Mordor. Isključila sam rezignirano telefon i u svečanoj pidžami pošla na spavanje.

Iskreno, godina je bila fantastična! Na onaj najbolji mogući način, bez velikih tektonskih dešavanja, ali sa gomillom onih malih divnih momenata koji greju srce i koji su me učinili zadovoljnom iznivelisanom osobom. Baš u toj 2020. godini je pokrenut sajt koji trenutno čitate, ispratila sam bezbroj narandžasto-ljubičastih zalazaka iznad mora, neke lokacije sam utvrdila, druge destinacije dodala. Godina je bila nežna, fina, tako slatka. Toliko da sam se plašila da je pohvalim, jer su svi ostali (koji su sigurno uspeli da odu na neki doček) bacali drvlje i kamenje po 2020. priželjkujući da joj vide leđa. Pa je stigla 2021. HA!

piše: Jelena 💋