Sve u životu ima svoje dobre i svoje loše strane. Različiti ljudi različito vide iste stvari, pa ih sebi objašnjavaju na način koji je njima najbliskiji i najbliži.

Svako će sebi da objasni neku pojavu u zavisnosti od mnoštva faktora – vaspitanje, sistem vrednosti, lično i/ili tuđe iskustvo, okolnosti u kojima se živi…

Živim u vremenu i društvu koje ceni zajednički život sa partnerom (ako si žena) i partnericom (ako si muškarac) i to jako ga ceni. Od malih nogu se dete usmerava na nekoga s kim kao treba da okonča. Naravno, za dete roditelji imaju sve predviđeno, jer se mora znati red neki, iako lažu da im je bitno da im je dete samo živo i zdravo. Ne. Oni očekuju da ‘sve ide svojim tokom’ – čitaj: njihovim tokom. Ne tokom života te osobe koja živi taj život, nego tokom života osoba koje su mu/joj udahnule taj život.

"Ja te rodila, ja te ubila."

Kad imaš sina, onda imaš i veću kuću, ulažeš više novaca i vremena u proširenje životnog prostora, zadaješ i sebi više ciljeve i ciljeva – jer sin će da dovede snaju U KUĆU, pa im treba sprat. Kad imaš ćerku ili nedobog više njih ili najgora opcija je ako imaš samo njih, onda nema sprata UKUĆI, jer one ionako odlaze kod nekog drugog na sprat. I ako ne na sprat, svakako odlaze. Ne ostaju i ne dovode.

Usmeravanje na imanje nekoga.

Tako nekako to ide ovde.

Rodi se, završi osnovnu, srednju, poželjno faks, zaposli se, udaj se, rodi (jedno/drugo/koje god, samo rodi), živi, plaćaj kredit i režije, krepaj, ćao. Nikako da pohvatam kada se živi između tih delova.

Mene moji roditelji nisu tako usmeravali. Nisu me nikad pitali kad se udajem i kad planiram da rađam decu. Hvala im na tome. Izuzetno cenim taj deo njihove ličnosti. To ne mora da znači da to nisu ili jesu želeli u dubini sebe, ali nisu me drkali tim sranjima.

Ja nemam nikoga. Bar ne u tom smislu – partnerskom. Ne fali mi niko. Imala jesam, sada nemam.

Verujem u ljubav.

Verujem u lepo.

Verujem.

Najviše verujem u sebe i svoje želje i potrebe.

E, da, verujem i u svoje granice. Njih nekako najviše i volim i znam.

One su moje, ja sam si ih postavila i tačno znam za svaku zašto je tu gde jeste.

Učim iz svog iskustva, ali i iz tuđeg.

Mene ne okružuju sretni ljudi koji su u parovima. Ne, nije moja projekcija, nije moje mišljenje, nije da ja njih bojim nesretlukom, ne. To su ljudi koji se smeju, a iznutra trunu. Varaju se, tuku se, svađaju se, pokušavaju da menjaju jedno drugo. Pokušavaju samo, nema tu uspeha. A ni sreće. Mnogi od njih i sami i same kažu da im je zajednički život sranje, ali ostaju, jer je tako lakše. Tu znaju da plivaju i to im je poznat teren. Ne bavim se njima, bavim se sama sobom sada.

Sebe postavljam u taj kontekst.

Ne treba mi niko.

Ne treba mi niko da me timari, da mi titra.

Da mi se nađe. Da me dočeka. Ne.

Volim doći u prazan stan. Čist, prozračan, sa roletama na pola spuštenim.

Ne mislim da mi je ‘vreme’.

I kad sam bivala u partnerskim odnosima, ja sam bila sama. Uvek sam bila sretna kad sam sama kod kuće. Imala sam neke svoje rituale, svoje neke obavezice koje sam sama sebi postavila kao takve.

I jako volim da spavam sama, da je krevet samo moj. Oduvek je tako.

Meni se ne da praviti kompromise. Ne da mi se prepucavati s nekim. Ne da mi se da me se sputava u meni važnim stvarima.

Onda kažu ‘joj, pa nije zajednički život zatvor, zaboga, sve je stvar dogovora, ako se volite, sve se to reši’. Aha. Moguće, ne kažem da nije. Verujem ja njima, sve im verujem.

Samo – malo mi to neprimenjivo na mene. Ništa više. I ništa drugo.

Nemam strah od ‘umreću sama’. Jer znam da ćemo sve da umremo same. To nema veze s tim jesmo li s nekim ili bez ikoga. Same krepavamo, same se rađamo. To je tako. Nisam to ja sela i izmislila.

Ne bi’ da mi život prođe u traženju idealnog ili idealne. Jedan je i ja bi’ da ga mirno proživim, ako može. A znam da može. I treba.

Imam sve što osećam da mi je potrebno i to u formi koja mene zadovoljava.

Imam prijatelje i prijateljice.

Imam s kim da šetam i jedem pizzu i odem na pivo.

Imam seks.

Putujem. Radim stvari koje zaista volim.

Spavam popodne. Mirna sam. Izuzetno mi je važan san i mir.

Zdrava sam. Dobro sam. Hvala na pitanju.

Nisam usamljena.

Ne moram da se stavljam u poziciju da biram, važem, odlučujem…

Ovako mi je jednostavnije. I lepše. I zato biram ovakav život.

Njima jednostavnije da ostaju u gušećim odnosima, meni jednostavnije da ih ni ne sklapam.

I svima dobro.

Ili nije?

piše: Dragana 💋