Koliko odluka biste rekli da donesete tokom jednog prosečnog dana? Na desetine? Stotine, možda? Psiholozi veruju da se taj broj zapravo svodi čak na hiljade sitnih odluka. Neke od ovih odluka imaju vrlo zvučne i dugotrajne efekte na naš život (poput toga da li ćemo studirati, koju ćemo karijeru odabrati, da li ćemo se venčati, imati decu...), dok su druge relativno trivijalne, poput toga šta ćete obući ili jesti za ručak. Pokazalo se da su neki od ovih izbora zaista dobri, dok se drugi na kraju ispostave da nisu toliko sjajni. Dok se osvrćete na svoj život i razmišljate o nekim lošim izborima i pogrešnim odlukama koje ste doneli, možda ćete se zapitati zašto ste tačno doneli one odluke koje se sada čine tako lošim izborom. Zašto ste se udali za nekoga ko nije za vas? Zašto ste kupili preskupi, mali automobil kada imate četvoro dece i treba vam veće vozilo? O čemu ste razmišljali kad ste prošle jeseni kupili onaj grozni džemper? Iako se podrazumeva da ćete verovatno i dalje donositi pogrešne odluke, možete dublje razumeti proces koji stoji iza ovih, ponekad iracionalnih izbora. Brojni faktori doprinose donošenju odluka, a saznanje kako ti procesi funkcionišu i utiču na vaše razmišljanje može vam pomoći u donošenju boljih odluka u budućnosti. Zašto donosimo pogrešne odluke i kako da prestanemo?

ZAŠTO DONOSIMO POGREŠNE ODLUKE?
Donošenje odluka je mentalna aktivnost sa kojom se suočavamo na dnevnom nivou, od najbanalnijih izbora, do važnih odluka koje čine prekretnice u našem životu i njegovom daljem toku. Nekada se one ispostave kao ispravne, dok nekada gorko požalimo zbog odluke koju smo doneli i izbora koji smo napravili. Ukoliko se sve svodi na donošenje odluka, onda dobar život znači donositi dobre i ispravne odluke, odnosno da ćemo dobiti više od onoga čega se odričemo. Problem je u tome što smo obično loši u proceni toga čega se odričemo i šta dobijamo od svojih odluka. Da li ste se ikada zapitali zašto uvek donosite pogrešne odluke? Da li postoji način da to u budućnosti izbegnete i počnete da donosite bolje odluke po Vas? Zašto uopšte donosimo pogrešne odluke?

MENTALNE PREČICE
Kada bismo morali detaljno i dugo razmišljati o svakom mogućem scenariju i ishodu, za svaku moguću odluku koju donesemo, verovatno ne bismo puno toga uradili za jedan dan. Stoga, da bismo mogli brzo i produktivno donositi odluke, naš mozak se oslanja na brojne kognitivne, odnosno mentalne prečice. Ove „mentalne prečice“ omogućavaju nam da donesemo odluku poprilično brzo i često tačno, ali nas one takođe mogu obmanuti i navesti na nejasno razmišljanje i donošenje pogrešnih odluka. Jedan od primera ovoga je mala, podmukla mentalna prečica poznata kao pristranost usidrenja. U mnogim različitim situacijama, ljudi koriste određenu početnu polaznu tačku, informaciju ili predrasudu o nečemu iz svog ličnog iskustva, kao „sidro“, koje se zatim prilagođava, tako da nam daje konačnu procenu ili vrednost. Na primer, ukoliko kupujete kuću i znate da se domovi u ciljanom kraju obično prodaju po prosečnoj ceni od 100.000 eura, verovatno ćete tu cifru koristiti kao osnovu za pregovaranje o kupovnoj ceni kuće koju odaberete. Šta možete učiniti da umanjite potencijalni negativni uticaj ovih mentalnih prečica na vaše odluke? Razmišljanje o nizu drugih mogućih procena, može Vam pomoći da proširite svoje vidike, te izbegnete da dozvolite svom mozgu da krene prečicom, kako biste ujedno izbegli donošenje pogrešnih odluka.

EMOCIJE
Setite se nekih loših, vrlo pogrešnih odluka koje ste doneli. Šanse su velike da je većina tih odluka bilo motivisano time što ste bili vođeni snažnim emocijama, zar ne? Možda ste bili besni, te u naletu besa nesmotreno rekli i odlučili nešto što ne treba, pre nego što ste razmislili. Možda ste bili toliko uplašeni, da ste propustili ogromnu priliku za karijeru koju ste oduvek želeli. Možda ste u naletu sreće i uzbuđenja pristali na nešto, zbog čega ste se kasnije pokajali, kada ste realnije sagledali situaciju. Šta god da je u pitanju, svi smo to doživeli. Naše emocije umeju da zamagle naš razum i pomute osećaj za stvarnost, te odjednom, nešto što je očigledno dobra odluka može delovati kao užasno zastrašujuća, kao i što nas ono što je očigledno loša ideja, privlači neodoljivom snagom, sve dok se ne probudimo u problemima, pitajući se šta se dogodilo, o čemu smo razmišljali i kako smo to takvu odluku mogli doneti. Problem je u tome što naše emocije deluju odvojeno od naših misli. Jedan od načina da razmišljamo o tome je da svi posedujemo dva mozga - mozak koji razmišlja i mozak koji oseća. Naš „mozak za razmišljanje“ je ljudski mozak na svom višem nivou - to je inteligentan, promišljen, strpljiv deo nas samih. Ali, naš „mozak koji oseća“ je naša instinktivna, urođena strana - to su naše želje i nagoni. Nažalost, mozak koji oseća je često mnogo jači od mozga koji razmišlja, koji često dovede to toga da donosite loše odluke. Ali, kako da ovo prevaziđemo? Kako da kontrolišemo donošenje odluka, bez emotivnog uplitanja? Prvi korak je razvijanje veće samosvesti. Kada razvijete malo više introspekcije i svesti o sebi, sledeći korak je razvijanje navike racionalnog rasuđivanja kada donosite važne odluke, bilo naglas ili na papiru, pre nego što kažete ili učinite nešto drastično.

OPTIMIZAM
Iznenađujuće, ali ljudi imaju prirodan optimizam u sebi, koji može ometati kvalitetno donošenje odluka. Kada se ljudima kaže da je rizik da se nešto loše dogodi niži nego što su očekivali, oni obično prilagođavaju svoja predviđanja tako da ona odgovaraju tim novim saznanjima. Kada otkriju da je rizik da se nešto loše dogodi zapravo mnogo veći nego što su procenili, oni obično zanemaruju nove informacije. Na primer, ukoliko osoba predvidi da je šansa za umiranje od pušenja samo 5%, ali joj se tada kaže da je stvarni rizik od umiranja zapravo bliži 25%, ljudi će verovatno zanemariti nove informacije i držati se svoje početne procene. Deo ove previše optimistične perspektive potiče iz naše prirodne tendencije da verujemo da se loše stvari dešavaju uvek drugim ljudima, ali ne i nama. Ova tendencija štiti nas od toga da moramo priznati da smo podložni lošim stvarima i mogućnostima, kao i svi drugi, što nas često dovodi da donosimo pogrešne odluke. Imamo urođenu tendenciju da precenjujemo verovatnoću da ćemo doživeti dobre događaje, istovremeno podcenjujući verovatnoću da ćemo doživeti one loše. Ovo nije nužno pitanje verovanja da će stvari prosto magično namestiti kako treba, već jednostavno previše samopouzdanja u sopstvene sposobnosti da ostvarimo dobre stvari i da nas samo takve i očekuju. Pa, kakav uticaj ova pristrasnost ka optimizmu ima na donošenje odluka? Budući da smo možda previše optimistični u pogledu sopstvenih sposobnosti i verovatnoće događaja, verovatnije je da ćemo verovati da su odluke koje donosimo dobre po nas, čak i onda kada zapravo donosimo pogrešnu odluku, što uvidimo tek kasnije, kada platimo cenu iste.

piše: Dule 🤔