Da li ste uhvatili onaj životni trenutak kada postajete zavisni od ljubavi drugih ljudi? Kada strepite da će vam partner reći nešto loše, zameriti vaše ponašanje i otići? Da li ste ikada strepeli od neprijatnih reči, uvreda i streljajućeg pogleda drugih? Siguran sam da se svakome od nas desilo u određenom periodu života. Ovako stanje sa današnje perspektive procenjujem kao manjak ljubavi prema sebi. Nikada nisam mogao da kažem ‘’Ja ne volim sebe,, ili ‘’Mislim da sam ružan,, smatrao sam da je sa mojim fizičkim izgledom i poslovnim i privatnim uspesima sve u redu. Ali upravo su mi ovakvi strahovi i konstanta usresređenost na druge ljude, ispunjavanje njihovih očekivanja i želja podsećali da na dubljem nivou ne volim i ne poštujem sebe. Ukoliko ste anksiozni i svakodnevno razmišljate zašto je partner ljut, zašto vas majka nije pozvala i da li šef vidi vaše potencijale - vreme je za rad na sebi.

U ovoj kolumni otkrivam vam kako da radite na sebi i kako da konačno zavolite ženu (ili muškarac sebe) koju vidite u ogledalu.

Mislim da svako raste do određenog duhovnog nivoa i ne želim da vas motivišem da radite stvari koje vam ne prijaju. Pritom svako sa sobom nosi svoju životnu priču i emocije nakupljene u detinjstvu, tokom odrastanja, niza propalih veza i suočavanja sa nepravdama i izdajama koje su nam nanele duševni bol. Zato za mene nije važila današnja priča koja se pojavljuje na društvenim mrežama, priča takozvanih ‘’učitelja života,, koji nam pokazuju kako u pet vežbi pred ogledalom zavoleti sebe i ojačati samopouzdanje. Ma, ne!

Svoju unutrašnjost ne možemo magično da promenimo, barem ja nisam mogao, iako sam želeleo i probao. Dugo sam čitao o pozitivnoj psihologiji, susreo se sa različitim seminarima i isprobao niz tehnika za samopomoć i jačanje samopouzdanja. Sve su radile primitivno, prividno i stvarale začarani krug. Krug u kom dobijate nalet energije, a zatim on naglo opada, kao da tresnete o pod i onda krećete ispočetka. Možda sam previše grub ako kažem da mi je moderna psihologija donela isto što i pijanstvo u obližnjem kafiću, a nisam jedini koji je tako opisujem. Na internetu postoje svedočenja mnogih ljudi koji se nisu pronašli u ovakvom vidu rada na sebi. I to je sasvim u redu.

Sa pozitivnom psihologijom i različitim učiteljima sam se susreo davno u mladosti, danas toliko godina kasnije mogu da vam kažem da rečenica koja mi je promenila život nema veze sa njihovom teorijom. Rečenica može biti interpretirana na različite načine, a mene je zamislila i govori o tome da ne možemo sipati čaj u šolju prepunu kafe. Ne možemo nabijati lažnu pozitivnu sliku stvarnosti u svoju unutrašnjost, ako je unutrašnjost puna boli koje su se taložile tokom života.

Vau, kakvo oduševljenje! Šta sada?

Na žalost, kada sam ovo otkrio moja anksioznost i mrzovolja su se popele tako visoko da sam bežao od ogledala, spremao sam se u par minuta, prao zube i odlazio. Odnos sa drugim ljudima bio je baziran na strahu, konstantnom strahu da se ne nasmejem pogrešno ili ne pokažem duboku emociju, ne kažem odmah šta mi smeta. Ovakva obrazac vas štiti od društva, niko ne može da vas povredi, ali na žalost niko ni ne zna ko ste i kako ste zaista. Druge ljudi vas opisuju kao racionalnu osobu, uvek dostupnog i nasmejanog. Ako u nekom trenutku prasnete i počnete eventualno da plačete jer partner neće da vas zagrli ili vam je šef dodao još posla na listu nedeljnih obaveza - svi su zabezeknuti. Vi ste problem, vi ste ludi i nije lako sa vama raditi, živeti, boraviti u istom prostoru.

I to je trajalo dosta dugo. 😕

Pitate se šta se dalje dešavalo sa mnom? Ili ste se pronašli, pa želite potvrdu da je nastavak priče sličan? 😃

Za promenu, "izmeniću pol". Pisaću u ženskom rodu, Kao kada bi žena pričala sama sa sobom. Mislim da je tekst upečatljiviji u ženskom rodu. 🥰

Na dalje, odustajete od spoljašnjeg sveta i vreme provodite na društvenim mrežama. Aj zdravo pameti. Tamo vas čeka svet besprekorno belih zuba, nasmejanih lica bez podočnjaka, savršeno uvijene kose i odigranog trbušnog plesa. Vratila sam se do ogledala i pogledala i svoju spoljašnjost, videla utučenu ženu u izbledeloj pidžami i postalo mi je još gore. Ovde se stvari ne završavaju, dolazi do osećaja krivice i ja sam samu sebe kritikovala i govorila kako sam kao neka baba u dvadeset petoj godini.

Eto, pored svog srama i lošeg raspoloženja samu sebe sam dodatno, doslovno rečeno, išamarala.

Kako sam zavolela svoj odraz pred ogledalom?

Dođosmo do suštine u kojoj sam ja batalila deset najboljih vežbi za zadnjicu poput jabuke, pet načina da se osećate savršeno i druge lajfkouč metode. Nisam mogla da budem zahvalna, ko je uopšte zahvalan kada mu suze naviru?

Ono što sam uradila jeste zakazivanje psihoterapije. Sa svojim terapeutom mogla sam da pričam o svemu on nije emocionalno povezan sa mnom i samim tim nisam zavisna od njega. Pričala sam mu najpre svakodnevne događaje, mislima se vraćala do njih i govorila ljudima sve što nisam htela i smela u tadašnjem trenutku. Nakon nekoliko seansi ja sam se osećala bolje i uspela da rešim svakodnevne probleme, sa kojima se svi susrećemo.

Unutrašnje samopouzdanje vraća se postepeno, bilo mi je potrebno da ispraznim sav materijal i obrasce ponašanja preuzete od roditelja, zatim sve boli od prvog pada sa bicikla pa sve do današnjeg dana. To je ono što sam pomenula na početku, moja duša je bila puna boli i nije bilo mesta za ulivanje pozitivne energije. Kada sagledate iskreno sve trenutke u kojima su vam roditelji pretili, u kojima ste bili kažnjeni i u kojima su vas vršnjaci maltetirali (bila to samo šala ili povlačenje pramena kose) devojčica u vama će povratiti samopouzdanje. Istražujući sa iskusnim psihoteraputom svoju prošlost videla sam da se samopouzdanje izgubilo u četvrtoj, petoj godini života. U periodu kada sam imala stariju braću i sestre oko sebe i veliki krug falimije koji je dosta stariji i naravno sve bolje radi i zna. Ima tu još dosta stvari, ali verujem da nisu od značaja i neće pomoći da shvatite proces isceljenja ako pominjem sekvence moje boli. Svačija je bol najveća za njega samog.

Smešan je trenutak kada očistimo svoju prošlost i shvatimo da smo nepravedno sebi uzeli samopouzdanje u ranom periodu detinjstva, kada još uvek upoznajemo svet. Zastrašujući momenat bio je kada sam shvatila da je moje samopouzdanje zavisno od drugih ljudi, da sam preuzela ženski obrazac koji vučemo hiljadu godina unazad kao osobe slabijeg pola.

A koji glasi: ‘’Dok služiš vredna si,,.
Pritom u 21. veku to niko od nas nije tražio!

Nije to duboko urezan trag prošlosti, to je dugogodišnje kažnjavanje i potčinjavanje sebe pred ljudima koji mi to nikada i nisu tražili. Usledio je proces opraštanja i isplakala sam more suza sve dok se nisam osetila slobodnom. Čaša odnosno moja duša, bila je napokon slobodna i ja sam mogla da je ispunim sobom. Svojim sposobnostima, željama, ciljevima za budućnost, ljubavlju prema sebi i drugim ljudima.

Tek kada sam to uradila, u mojoj duši ostalo je mesta za zahvalnost a svakodnevna ljubav osećala se u vazduhu, ne samo pred odrazom u ogledalu!