Kod rastave ili razdvajanja, često prethodi borba. Kada to kažem, mislim na direktnu borbu između partnera. Neki put je to borba da se spreči rastava a neki put da se ona što pre realizuje. Ima još jedna situacija, a ona je vezana za jednog partnera i to je onaj koji nije hendikepiran. To je nesvesni partner koji neće puno pričati, ali će u sebi stvoriti osećaj nekrivice, jer svoje činidbe pokriva i pravda "krivicom" drugog partnera. Ima slučajeva kada možda stvarno i nije kriv, jer direktno nije doprineo razlazu. Ali ostaje u zraku nedorečenost iskazana činjenicom koja je istovetna krivici, a to je kada se u takvoj situaciji ne boriš za vezu, već se boriš sa sobom. To vam se savest bori sa stavom kojim skrivate svoje propuste. Bežite od suočavanja i odgovora na pitanje: "Koja je moja uloga?, Šta sam i da li sam uopšte išta uradio da do svega ne dođe?"... Mnogo je lakše okriviti drugog, i opravdati sebe kod sebe, jer se partnerova krivica "bolje vidi". Ali ne možete se sakriti i opravdati ne-svešću. Psiholozi su odavno dokazali i opštepoznato je da ego ne dozvoljava samopovređivanje...

Prema tome, mada nikakve korsiti, iako je krivica vrlo diskutabilna kategorija, uvek se zna ili je jasno ko je kriv. Jeste da celinu čine dvoje, ali uvek jedan mora da započne a drugi da završi. I gledajući iz jednog ugla, u takvim situacijama jadni su oboje jer nisu zarad sebe bili zajedno, već ljubavi radi, ali to ne isključuje analizu. Hm, i kako bi se pisale tolike pesme, ako ne bi bilo krivca i unesrećenog.