|
Kriticizam Kritikovanje partnera razlikuje se od upućivanja kritike ponašanju. Upućivanje kritike obično se percipira kao napad na ličnost, na bazične vrednosti osobe, čime se ne razdvajaju pozitivne karakteristike partnera od samog činjenja koje može biti loše. Razlika između žalbe na određeno ponašanje i kritike je evidentna i ogleda se u sledećem: Žalba: “Ja sam se osećao zaista zabrinuto nakon što se nisi javila na poziv. Mislio sam da je dogovor bio da se javljamo kada kasnimo.“ Kritika: “Ti nikada ne misliš kako tvoje ponašanje utiče na druge, nikada nije važno kako se ja osećam, ti misliš samo na sebe!” U prvom primeru rečenica počinje sa “Ja”, zatim sledi kratak opis osećanja i poziv na zajednički dogovor. U drugom primeru rečenica počinje sa “Ti”, čime se implicitno upućuje kritika i druga strana se priprema na odbranu, te je i sam proces aktivnog slušanja ometen. Pervazivnost kriticizma može dovesti do povlačenja partnera, do straha i anksioznosti od ispoljavanja svojih misli i osećanja. Partner može imati osećaj odbačenosti, povređenosti, zatvaranja u sebe. Antidot kriticizmu je nežniji početak, korišćenje “Ja” rečenica, izbegavanje optuživanja partnera. Kada se razgovor započne sa isticanjem kako se osoba oseća, otvara se put iskazivanja sopstvenih potreba i traženja da se zadovolje. Nema krivice, optuživanja, niti ulaska u raspravu. Prezir Kada postoji prezir, komunikacija se odvija na maliciozan način, ponašanje prema partneru je bez poštovanja, sarkastično, ismevajuće, često je uključena i neverbalna komunikacija kao što je prevrtanje očima, uzdisanje i slično. Ispoljavanje prezira kod partnera izaziva osećaj bezvrednosti. U odnosu na kriticizam, prezir predstavlja atak na ličnost iz pozicije superiornosti, kroz potpuno obezvređivanje partnera. Prezir se hrani negativnim mislima o partneru. Predstavlja najveći prediktor razvoda braka. Antidot preziru je građenje kulture poštovanja i vrednovanja partnera. Prezir se ispoljava iz pozicije moralne superiornosti, destruktivan je i poražavajuć za odnos. Kada se kaže građenje kulture poštovanja i cenjenja partnera, misli se na svakodnevnu komunikaciju i celokupni odnos među partnerima. Dakle, na svakodnevnom nivou, zahvalnost, poštovanje, komplimenti, privrženost, formiraju pozitivnu perspektivu partnerstva. Defanzivnost Defanzivnost se obično pojavljuje kao odgovor na kriticizam. Napad ili kritika izazivaju potrebu za odbranom, iz čega napadnuta osoba napušta poziciju sopstvene odgovornosti, ulazi u odbranu ili zauzima poziciju žrtve (pasivnija, ali moralno superiornija pozicija koja je dovodi u disbalans sa partnerom i pravi distancu). Ulazak u defanzivnost nije uspešna strategija, dovodi do toga da partner uvidi da nam nije stalo do njegovih zahteva, da nema preuzimanja odgovornosti. Antidot defanzivnosti je preuzimanje sopstvene odgovornosti. Defanzivnost je definisana kao forma samozaštite kroz pravdoljubivu ogorčenost ili pozicioniranje u ulogu žrtve, sa ciljem da se odbije opaženni napad. Mnogi ljudi postaju defanzivni kada su kritikovani, ali je problem to što defanzivnost nikada ne razrešava problem. To je zapravo način optuživanja partnera, problem nisam ja, već ti. Na ovaj način izbegava se realan put ka rešenju, koji kaže: “Problem je problem, nije osoba problem”, uskraćuje se zajednički napor ka timskom rešenju. Prihvatanje odgovornosti, bar za deo konflikta, doprinosi timskom pristupu problemu. Rizik od eskalacije se umanjuje, kompromis postaje mnogo pristupačniji. Povlačenje-uzdizanje zida Povlačenje u sebe, podizanje zida u komunikaciji, odvija se bešumnim izlaskom iz odnosa, kada jedan od partnera prosto ignoriše drugoga, ćuti, ne odgovara na pitanja, bavi se nekim drugim aktivnostima (gleda u telefon ili televizor, napušta zajednički prostor). Povlačenje dolazi posle niza intenzivnih, prethodno navedenih prepreka, razarača partnerstva. Konfrontacija postaje previše iscrpljujuća i od odnosa se lagano odustaje. Povlačenje u sebe se pretvara u vrstu odbrambenog mehanizma koji se koristi kao zaštita od rasprava, a kada se jednom usvoji, izlazak iz te zone je vrlo težak i onemogućava uključivanje u diskusiju na racionalan način. Ukoliko osoba oseti da ulazi u fazu podizanja zida, korisno je da pita partnera da naprave pauzu, da se diskusija odloži. Šetnja od pola sata ili bilo kakvo vreme za sebe mogu biti značajno od pomoći da se prevaziđe osećaj preplavljenosti. Antidot uzdizanju zida je psihološko samoumirivanje. Studije pokazuju da su parovi, koji su uspevali da prekinu svađu nakon 15 minuta, odlazili i bavili se nekom individualnom aktivnošću narednih pola sata, bili mirniji na fizičkom nivou, a takođe su bili i spremniji za razgovor, interakcija im je bila produktivnija i pozitivnija. Svaki od partnera je u toku tih pola sata uspevao da umiri sebe i kada su procenili da su dovoljno smireni, mogli su da se vrate razgovoru na racionalan način, spoštovanjem prema partneru. Osobe koje nisu u stanju da naprave pauzu kako bi prekinule diskusiju, često ulaze u reakcije bori se ili beži, povlačenje u sebe ili eksploziju na partnera. Pauza mora trajati minimum 20 minuta, koliko je telu potrebno da se umiri . Veoma je važno da se u period pauze ne hrane misli kao što su:” Ne moram ovo više da trpim, zašto me uvek napada” i slično. Aktivnost ima dva zadatka: distrakciju i umirenje (čitanje, vežba, šetnja). Mr Anđelka Jelčić dipl. spec. pedagog i porodični psihoterapeut 
|