Šta je uopšte finansijsko neverstvo?

Definiše se kao trošenje "iza leđa" partnera ili partnerke, najčešće sa zajedničkog računa ili iz nekog zajedničkog fonda (recimo, novca odloženog sa strane za određenu svrhu). Taj novac se najčešće troši na garderobu ili druge stvari koje nisu neophodne za preživljavanje (razne tehnološke igračkice, na primer), a neretko ide i na finansiranje nekog oblika zavisnosti, kao što je zavisnost od kocke.

Statistike pokazuju da skoro svako bar nekad kupi nešto što baš i nije jeftino i ne uklapa se u kućni budžet, i to prikrije od voljene osobe, bilo time što taj trošak u potpunosti sakrije od partnera ili partnerke, bilo time što slaže o pravoj ceni. Već i taj jedan čin je laž, i to laganje voljene osobe, nekoga s kim se "deli dobro i zlo". Ako se taj čin ponavlja, to već postaje ozbiljan problem za vezu, i to na više načina.

Jedan od očiglednih razloga zbog kojih je to problem je to što onda nedostaje novac za ono što je planirano - možda za renoviranje stana, ili za letovanje, za školske stvari za dete, za račune i hranu... Drugi problem je narušeno poverenje voljene osobe, jer je onaj ko je neplanirano trošio lagao o svojim postupcima, i vrlo često, neplaniranim trošenjem doveo planove ili čak i egzistenciju cele porodice u pitanje. To je nešto preko čega se nikako ne može olako preći, a na ovakav način poljuljano poverenje teško se ponovo uspostavlja.

Nekada osoba koja neplanirano i neracionalno troši ima ozbiljan problem zbog kojeg to radi; najčešće je taj problem zavisnost u ovom ili onom obliku (zavisnost od kocke, zavisnost od šopinga - da, to postoji, zavisnik se loše oseća, a kratkotrajno olakšanje mu donosi kupovina novih stvari...). Kada se o zavisnosti radi, neretko je potrebna pomoć psihoterapeuta. Što se finansijskog neverstva uopšte tiče, ono je u stanju da brže i temeljnije nego bilo šta drugo uništi vezu (nimalo neobično, ako uzmete u obzir to da se tom vrstom neverstva ne samo narušava poverenje među partnerima već se neretko ugrožava egzistencija cele porodice), i zapadni stručnjaci i tu predlažu kao rešenje da se potraži pomoć bračnog terapeuta; to bi u teoriji moglo znatno da pomogne, samo što u praksi ispadne da se kod terapeuta dođe onda kada je već kasno, kada je brak pred razvodom zbog svih nevolja koje je finansijsko neverstvo donelo.

Kao i ranije, pomenućemo i ovog puta onu staru narodnu da je bolje sprečiti nego lečiti. U ovom konkretno slučaju, to bi značilo da stručnjaci svim parovima preporučuju da se u samom startu dogovore o finansijama: hoće li imati spojene ili odvojene račune (najbolje je i jedno i drugo - svako ima "svoj dinar", a postoji i zajednički račun za zajedničke potrebe), ko će brinuti o porodičnim finansijama, redovnom plaćanju računa, nabavci neophodnih stvari i slično. Takođe se preporučuje da, ko god bude zadužen za brigu o finansijama, i ono drugo povremeno "baci pogled" na podatke, na to na šta je i koliko potrošeno. Ne kao čin nepoverenja, već kao učestvovanje u nečemu što se ipak tiče oboje (odnosno, tiče se cele porodice, bilo da je dvočlana ili ih ima više).

Lako je reći da će on ili ona voditi računa o tome i da ono drugo nema šta da se bakće s tim. Ipak je lepše kad i ono drugo pokaže interesovanje za nešto što se tiče cele porodice - lepše je, i tada se ovakva vrsta neverstva znatno ređe događa, plus, ako se i dogodi, primeti se dovoljno na vreme da nešto konstruktivnije od raskida ili razvoda može da se uradi povodom toga, dok još ima vremena da se pomogne kako vezi, tako i osobi koja neracionalno troši. Konkretna pomoć zavisi od slučaja do slučaja, ali uglavnom se radi o tome da se otkrije zbog čega osoba koja troši toliko mnogo to radi, i da joj se pomogne da prevaziđe tu potrebu; radi se i o tome da se povrati poljuljano poverenje među partnerima i da se napravi novi dogovor o brizi o finansijama, pošto onaj prethodni nije funkcionisao dovoljno dobro.

Ivana Milaković