Pre ili kasnije nam se javi želja za vezivanjem. Nakon propalih veza, razočarenja i neispunjenih nada, poželimo da se napokon skrasimo kraj jednog muškarca…

Ali, razum nam govori da još nismo sigurne da želimo da uđemo u brak. Rešenje postoji, i zove se-kohabitacija.

I onda vam jednog dana vaš dragi predloži: hajde da živimo zajedno. Dvoumeći se da li on to indirektno tipuje na brak ili možda želi da iskusi vaša gastronomska umeća ne znate koliko je on zaista ozbiljan. Jer jedno je prespavati kod njega 4 dana uzastopno, a sasvim drugo da se preselite kod njega. Možda je pogrešno shvatio prisustvo vaše roze četkice za zube u njegovom kupatilu? Dugo ste zajedno, i logično je da on želi da napravite naredni korak. Ako se već nije usudio da vas zaprosi, život u dvoje dobra je kompenzacija. Ali, da li je upravo ovakav način života mač sa dve oštrice?

To se nekad nazivalo životom u grehu. Neki smatraju da je sve veći broj bolesti koje se prenose polnim odnosima usporio seksualnu revoluciju. Međutim, kohabitacija, odnosno zajednički život nevenčanih parova, predstavlja trend koji se nastavlja. Domaćinstva nevenčanih parova bez dece danas predstavljaju najčešći način života. Razlog koji takvi parovi navode je da time povećavaju šanse za uspeh budućeg braka. Međutim, istraživanja govore da je to zabluda. Mada većina teorija o bračnom izboru predviđa da će kohabitacija povećati stabilnost kasnijeg braka kod parova koji ga na kraju zaključe, podaci dokazuju upravo suprotno; izgleda da parovi koji žive zajedno pre braka mnogo brže završavaju svoj bračni staž od parova koji nikada nisu živeli zajedno pre venčanja.

Neke studije su pokazale da je stopa razvoda kod parova koji su prethodno živeli zajedno nevenčano 50% veća od ostalih; neki čak smatraju da ta stopa ide do 80%. Muškarci mnogo manje misle na brak prilikom zasnivanja zajedničkog domaćinstva nego žene. Mnogi jednostavno prihvataju taj način života kao mogućnost da lako dođu do seksa. Muškarci koji žive u takvim zajednicama manje su verni od bilo kojih drugih iz pomenutog istraživanja. Očigledno je da oni visoko cene svoju nezavisnost i individualnost.

Mladi ljudi koji imaju romantične predstave o kohabitaciji, ipak treba da dobro razmisle. Za razliku od venčanih parova, kod onih koji samo žive zajedno ima više varanja od strane oba partnera (kao i) više nasilja i pojave depresije. Jasna prednost braka nad kohabitacijom je viši stepen emocionalne vezanosti u braku. Popularna sredstva javnog informisanja često zagovaraju mišljenje da je seks izvan braka mnogo uzbudljiviji i zabavniji od seksa u braku.

Međutim, tačno je upravo suprotno. Istraživanje je pokazalo da su venčani parovi uglavnom više privrženi jedno drugom i da dostižu viši stepen seksualnog zadovoljenja. Na povećanje broja nevenčanih zajednica utiče sve veći otpor prema braku. O braku se govori kao o instituciji koja pojedincu oduzima slobodu, kao o tlačenju, naročito kad je reč o ženama. Tako se u jednom gimnazijskom udžbeniku čak kaže da »brak ima loš uticaj na ženino mentalno zdravlje.

Ja lično nisam za kohabitaciju i zajednički život pre braka. Naravno da papir ništa ne menja, ali zašto predstavlja toliki problem? Onda kada ste sigurni da sa nekim želite da provedete život, budite sigurne u svoju odluku i ne ostavljajte sebi mogućnost rezervnog izlaza. Iz životnog iskustva sam uvidela da je uvek bolje imati jednu sigurnu odluku i držati se nje, nego bacati udice na sve strane. Uostalom, ako brak ne funkcioniše, razvod postoji. Kada kohabitacija ne funkcioniše, razmislite, da li biste se nakon razočarenja opuštenije odlučile za brak? Draž je u međusobnom neiscrpnom upoznavanju. Ne želite da znate baš sve o njemu pre braka. Rizikujte. To je ljubav.