Kad je Ljubav gotovo potonula, odlučila je moliti za pomoć. Raskoš dođe do Ljubavi u prelepom čamcu. Ljubav reče:
• Raskoši, možeš li me povest sa sobom?

Raskoš odgovori:
• Ne, ne mogu. Ima puno zlata i srebra u mom čamcu. Ovde nema mesta za tebe.

Ljubav odluči upitati Taštinu, koja je takođe prolazila tuda:
• Taštino, molim te, pomozi mi!
• Ne mogu ti pomoći, Ljubavi. Sva si mokra i uništićeš mi čamac – odgovori Taština.

Tuga takođe bila blizu, pa je Ljubav ponovno zatražila pomoć:
• Tugo, dopusti mi da pođem s tobom.
• Oh… Ljubavi, jako sam tužna pa više volim ići sama!

Sreća je prolazila kraj Ljubavi takođe, ali beše toliko srećna da nije čula kad ju je Ljubav zove!

Iznenada se začu glas:
• Dođi, Ljubavi, ja ću te povesti.

Bio je to jedan starac. Ljubav posta tako sretna da čak zaboravi upitati starca za ime. Kad su stigli na suvo, starac ode svojim putem.

Ljubav upita Znanje, drugog starca, za ime starca koji joj je pomogao.
• Bilo je to Vreme – odgovori Znanje.
• Vreme? Ali zašto mi je Vreme pomoglo? – upita Ljubav.
• Zato jer je jedino Vreme sposobno razumeti kako je Ljubav velika – odgovori Znanje.

Pouka ove male priče: Uzmi vremena da shvatiš šta je Prava Ljubav.