| Voleti sebe |
'Voli sebe' vodilja je self-help priručnika. Bez kontakta sa svojim unutarnjim djetetom ostajemo na površini stvarnosti. U zagrljaju s njim ulazimo u dubinu. Tamo gdje se možemo voljeti. Piše: T. Šćavina  Postoje razne izreke jednog te istog, univerzalno prihvatljivog i teško primjenjivog saveta: 'Trebate najprije voleti sebe da biste mogli voleti druge', 'Tek kada volite sebe voleće vas i drugi' i slično. Međutim, nemoguće je samo tako odlučiti voleti sebe. Do juče se nisam voleo, a danas se volim – to tako ne ide. Na temelju čega se danas volim, a juče sam se osećao krivim, usamljenim, nevažnim ili odbačenim? Kako se voleti? Pitanje: "kako", je tu ključno. Ono proizlazi iz 'kao ko?'. Želimo da volim sebe onako kako bi nas neko mogao da voli. A ko je taj neko? Stvari postaju jasnije ako u priču uvedemo dva glavna lika: unutrašnje dete i unutrašnji roditelj. Ti likovi, iako su unutrašnji nisu ništa manje stvarni. Svako od nas je bio radoznalo, spontano, nepromišljeno dete koje je živelo uronjeno u stvarnost. Kao takvi, primili smo u sebe bezbroj opisa, definicija sebe samih: 'Sve radiš pogrešno', 'Nikad nisi dovoljno dobar', 'Plačeš jer si slab', 'Sram te bilo' i tako dalje. Zaista su retki oni koji nisu prošli kroz neki oblik ovakve psiho-emocionalne torture. Kao odrasli ljudi, u komandnoj ploči svog uma nosimo te naučene, destruktivne definicije sebe samih koje nas sprečavaju da se volimo. Postupamo sami sa sobom u našim glavama onako kako su roditelji postupali s nama dok smo bili deca. Taj mentalni kod većinu ljudi sprečava u doživljaju svog života. Odrasla osoba u nama je ona koja deluje, a dete u nama je ono koje doživljava. Aktivnost bez doživljaja ostaje prazno iskustvo, a doživljavanje bez delovanja dovodi do letargije i osećaja nedoraslosti. Većina ljudi u današnjem društvu je u stalnom konfliktu sa sobom i izbegava kontakt s unutrašnjim detetom. Na taj način kroz glavu napuštamo srce. 
Izgubivši dodir s esencijalnim delom sebe, sa samim doživljajem postojanja, tražimo da nam ga nadomesti neko spolja. Najčešće tako nešto tražimo od partnera. Kada je unutrašnje dete usamljeno onda trebamo nekog da mu pravi društvo na specifičan način, na način na koji je tražilo, a nije dobilo ljubav od roditelja. Takozvano sebično unutrašnje dete traži da se sve vrti oko njega, takozvano ranjivo unutrašnje dete traži zaštitnika, takozvano napušteno unutrašnje dete traži nekog ko bi bio stalno uz njega. Projektujući svoje dečije potrebe na partnerom/partnerkom, tražimo od nje/njega da napravi posao za nas – da razbije zid koji je u nama i učini nas celovitim. Na taj način stvaramo odnose kroz koje vežemo jedni druge. S druge strane, osvješćujući samoću, potrebe ili bol našeg unutrašnjeg deteta, suočavajući se s porukama koje ono nosi, možemo ih rešiti ne tražeći da nas drugi vole na unaprijed definisan način. Kada je unutrašnje dete od strane unutrašnjeg roditelja voljeno, stvara se unutrašnji krug ljubavi. Unutrašnji dijalozi za koje smatramo da se odvijaju između nas i nekih drugih često su zapravo dijalozi između našeg unutrašnjeg deteta i unutrašnjeg roditelja. Učeći da slušamo taj topao, mek glas, glas srca, učimo da slušamo o željama i potrebama svog unutrašnjeg deteta. Učimo da budemo celoviti kroz zagrljaj srca i uma.
Dete je takvo da neće odjednom reći sve. Najpre treba steći poverenje. Onda postaje iskreno, neposredno i spontano – kako u izražavanju svog svetla, tako i u izražavanju svoje tame. Dete se ljuti kad je ljuto, plače kad je tužno, smeje se kad je radosno. Ono doživljava, oseća i postoji. Bez kontakta s njim smo izgubljeni na površini stvarnosti. U zagrljaju s njim ulazimo u dubinu – tamo gde se možemo voleti.
|
