|
I u vezama punim ljubavi i razumevanja partnerima se povremeno desi da neka njihova potreba nije ispunjena. To je sasvim normalno. Voljena osoba, ma koliko vas volela i razumela i bila divna, nije u stanju da vam čita misli, i neće uvek znati šta je to što vam je potrebno. Prilično često se dešava da ona ne bi imala ništa protiv da zadovolji neku vašu potrebu, samo što i ne zna da vi nešto želite. A greška koju mnogi naprave, i to i muškarci i žene, jeste da ćute i nadaju se da će se stvari promeniti; nezadovoljstvo u njima raste pa u nekom trenutku eksplodiraju. Naravno, teško da će to doneti nešto lepo - možda vremenom donese, jednom kada se "stišaju strasti" i partneri "porazgovaraju kao ljudi", ali do tada prođe dosta vremena, svašta se izgovori, partneri povrede jedno drugo - a nije moralo tako.
Konkretan primer: njoj je dosadilo da uvek ona bude ta koja sprema večeru. Rade oboje, slično im je radno vreme, oboje su umorni kad dođu s posla, zašto bi uvek morala ona da spremi večeru? Nada se da će on primetiti da je ona umorna, da će ponuditi da je odmeni, ali se to ne dešava, i ona u jednom trenutku ne može više da izdrži nego drekne na njega: "Smučilo mi se više da stalno ja kuvam, lenštino nijedna!".
Šta je problem s ovakvim pristupom? Agresivan je. A čak i tamo gde je velika ljubav među partnerima, na agresiju se automatski odgovara agresijom. Kada ga ona napadne, on to ne čuje kao: "Umorna sam, molim te pomozi mi", već to čuje kao napad, i automatski se brani, nalazeći opravdanja za svoje ponašanje ("Moj posao je naporniji i zahtevniji od njenog, potrebno mi je da se odmorim, ona ne ume da ceni to šta ja sve radim"), i napada nju. Tad počne svađa. I voljena osoba je ljudsko biće sa svim vrlinama i manama koje uz to idu - možda neki svetac ili svetica (napad je mogao da dođe i s njegove strane, a ona da bude ta koja se agresivno brani) mogu da na agresivnost odgovore blagošću i razumevanjem, ali sveci i svetice iz priča obično nisu u braku, niti ste vi u vezi sa svecem. Svakome se nekad desi da mu neka potreba koju ima u vezi nije zadovoljena. Tada je dobra ideja primeniti onu "traži i daće ti se", ali, ako je ikako moguće, bez vike, bez optuživanja, bez: "Lenštino jedna, i ja radim kao i ti, mrdni se malo, neću samo ja da kuvam, nisam ti ja mama ni kuvarica".
Šta bi mogao da bude bolji pristup? Ne kažemo da treba da moljakate za pomoć niti da se unižavate, od toga se nećete osećati nimalo bolje. Samo, pokušajte da ne krenete agresivnošću. Umesto toga, u navedenom primeru ona bi mogla da kaže: "Joj, smučilo mi se više moje kuvanje. Možda bismo mogli da uzmemo neko gotovo jelo, ili izađemo negde, ili da neko vreme kuvaš ti". To bi bio neagresivan pristup u kome ona kaže šta joj je potrebno, i ponudi moguće rešenje (ili, još bolje, nekoliko mogućih rešenja).
Nećemo ići toliko daleko da tvrdimo da bi ovakav pristup uvek doneo pozitivno rešenje. U zdravoj vezi u kojoj partneri vode računa o onome što je potrebno voljenoj osobi trebalo bi da funkcioniše, ali nije svaka veza takva. Tako se može desiti da partner ili partnerka i na ovakav pristup reaguju agresivnošću i odbijanjem - ali tu se već radi o osobi koja ne obraća pažnju na vaše potrebe, samo zahteva da vi zadovoljite njene, pa se, ako su vaše primedbe i potrebe konstantno, ne samo jednom-dvaput, zanemarene, postavlja pitanje koliko takva veza uopšte ima smisla.
Ipak, u većini situacija, neagresivan pristup problemu i neagresivno traženje onoga što vam je potrebno (a to što tražite ono što želite nikako nije znak slabosti, potrebna je velika snaga da priznate da vam je nešto potrebno) trebalo bi da donesu pozitivan rezultat. Nije uvek lako, kada ste umorni i iznervirani i nešto vam se smučilo, da skupite snagu i mirno tražite, ali je vredno truda.
|