Dragi moj, kako te sada dobro vidim. Ni stid ni gordost neće te više umarati u začaranom krugu. Pa ti imaš sve plodove izgubljenog života. Pune džepove i prazno srce, mnogo poznanika a ni jednog prijatelja, sijaset žena koje ispredaju prazne priče i nimalo ljubavi, mnogo iskustva a malo mudrosti. Pa ti imaš bas sve, a nemaš ništa. A ja sam toliko puta, toliko lošeg rekla o tebi, da uvek imam potrebu da te odbranim od sebe. Potrebu da verujem da tvoji postupci na tebe ne liče, da medju vama postoji nepremostiv jaz. I sad kao da te gledam – umoran od sopstvene praznine, posmatraš sa zavišću i čežnjom srećne ljubavnike, dok ti se na dušu spušta pretežak, nevidljiv teret i gore reči koje si nekad, negde pažljivo slušao. Moje reči.

Izvini što sam prekopavala tvoju dušu, tražeći bilo kakav putokaz, bilo kakav trag u koji mogu da verujem. Ali tvoja duša je nepregledna pustinja u kojoj pakao spava. Izvini sto sam pokušavala da u njoj zasadim seme koje može da proklija. Ali na jalovom tlu mogu da niknu samo žaoke. Obećani pupoljci koje nisi umeo da vidiš pretvorili su se u žaoke, moje žaoke koje će te bockati tek toliko da te podsete na sopstvenu nemoć. Moja poetična, mistična, nežna duša samo je htela da razumevanje i pokušaj podviga izdigne iznad samog podviga. Ali ti nikad nećeš razumeti da je duša jedino što ostaje, jedini dokaz da je postojao živ čovek. Šta misliš, šta je to što te sprečava da zaboraviš one retke trenutke sa mnom otrgnute od tvog besmisla, od tvog praznog života razapetog izmedju ljubavi i nužde, laži i kukavičluka?

Dragi moj, ti si se tek sada setio da sam ja mogla mnogo toga. Da se smejem, da ćutim sa tobom, da iz sebe isijavam novu i uvek novu svetlost, da podmetnem svoje lice u tvom napuklom ogledalu da možeš videti i onu bolju stranu. Ja samo jedno ne umem – da budem deo prtljaga koji se uzima po potrebi. Štrčim u tvojoj pustinji, kao što i ti štrčiš u mom Svemiru. Ja sam jedina koje ćeš se sećati dok budeš lečio rane od predugog gledanja u ono od čega se gubi vid, a ti si jedini koga u mome sećanju već prekriva velika senka paukove mreže. „Sećanje većine ljudi je napušteno groblje, gde bez počasti leže oni koje su prestali da vole,“ reče Margaret Jursenar u Hadrijanovim memoarima. I u sećanju štrčis, ti si jedini koji će ležati bez počasti. Htela bih da te pamtim ali nemam po čemu, i zaista ne znam zašto baš sad razmišljam o tebi. Davno je minula ponoć, a ja evo, još uvek sedim u hladnoj sobi, tonući sve dublje u ovu mračnu pustolovinu duše.

Dogoreva i poslednja cigareta, i uskoro će se taj žar koji je obećavao, pretvoriti u hladan i beživotni pepeo. I ti si se pretvorio u pepeo iz koga se neće roditi Feniks, već lešinari, koji u mukama pomaljaju glave zbijajući se od prostote u skučenom prostoru. U prostoru tvoje skučene, jadne, razapete duše. A evo, još malo pa će se otkotrljati ova noć koja i sama postaje bezdušna od sećanja na tebe. Čekam da prodje pored mene, da se okrenem i da joj vidim trag. Znam da neće ostati ništa. Sutra je novi dan, a već sutra, mene čeka neka bolja priča, priča kakvu zaslužujem.

Nataša Ignjatović