"Postoje dva muškarca
koji uvek prelaze preko moje staze snene
jedan je onaj koga volim ja
drugi je onaj koji voli mene"
Tove Ditlevsen

Život je providan i otvoren, samo ga treba iskreno, otvorenih čula i uma posmatrati. On ne krije ništa. Tako, na primer, svi koristimo izraz "medeni mesec" za vreme neposredno nakon svadbe koje provode muškarac i žena u zajedničkom životu. Da li je to slučajna kvalifikacija? Medeni mesec je period, kao med prijatnih doživljaja u novim parnerskim odnosima. Da li prođe medeni mesec ili prođu medeni odnosi? Kuda i zašto odu? Ne verujem da se većina ljudi zamisli nad ovim pitanjem. Interesuje nas više sve drugo. I kakav je komšija kupio auto, i šta je rekla ova estradna zvezda onoj, ko je koga ubio i zašto su "naši" izgubili od "njihovih". Skoro niko da se zagleda u tamne odaje svoje intimnosti, svoje akcije i reakcije, da se upita kuda plovi "moj brod". Zašto je prošao moj medeni mesec? Da li sam ja gospodar svojih izbora ili žrtva nevidljivih neprijateljskih sila? Kada bi se često i uporno tako pitali i posvećivali pažnju odnosima koje gradimo sa svetom možda bi smo mnogo češće nailazili na zadovoljavajuće odgovore. Ali, mi kao da nemamo vremena. Srljamo iz odnosa u odnos sve u nadi da ćemo konačno naći "ono pravo", trajno zadovoljstvo i večno nepomućeni mir. Nije bitno što življenje po stilu "ožeži pa beži" ne donosi očekivane rezultate, ni ne pokušavamo da se zagledamo malo dublje u svoju motivaciju. Naporno je tako živeti. Ništa više ne troši energiju našeg bića kao što to čine pogrešna ubeđenja ili zablude. U Božjoj bašti svega ima. Čak i zablude ravnopravno cvetaju sa svim drugim vidovima života. Od nas zavisi kakve ćemo mirise i ukuse života kušati.

Šta tražimo

Svi čeznemo za ljubavlju. Ustvari, mi čeznemo da budemo nahranjeni dobronamernom pažnjom drugih ljudi, pažnjom na ovaj ili onaj način. O tome sanjamo, pevamo, pišemo romane, razgovaramo i maštamo. Ljubav, večna tema. Kad bi smo mogli ući u um svakog pojedinca i videti njegove sadržaje shvatili bi koliko je tema ljubavi rasprostranjena u njemu. Maštamo samo o onome što ne posedujemo. Zato i maštamo, jer sanjamo i smišljamo načine kako da pijemo sa izvora ljubavi. Dokle god tragamo znači da nismo ostvarili svoj cilj. Ako godinama i decenijama tragamo, zar to nije znak da smo krenuli u pogrešnom smeru? Umesto da smo sve bliži objektu svojih želja, kako nam ne padne na pamet da se zapitamo, udaljavamo li se sve više od onog što želimo? Na tom pogrešnom putu postoji jedan uporni saobraćajni znak koji nas stalno opominje da ne idemo u željenom pravcu. On se zove neverstvo. Ljubav je put, a neverstvo saobraćajni znak pored tog puta. Međutim, mi neversto ne doživljavamo kao znak upozorenja već kao nadu da ćemo u krilu neke druge žene ili muškarca naći ono što nismo zadovoljili u prethodnom odnosu. Kada kažemo "nada" svi osetimo priliv sveže, kreativne energije. To je energija nade koja daje vitalnost ljudima u borbi sa porazom, neuspehom, starošću i smrti. Može se sa njom živeti, kao što većina i radi. Ali, nada je u životu kao zavodljiva pesma morskih sirena koja je navodila grčke mitske junake u smrt. Rađa milinu u duši i kao kakav mamac vodi u propast. Nas naša nada, da će nam biti bolje u novom odnosu podstiče na beskrajno traganje.

Dakle, šta tražimo u partnerskom odnosu muškarca i žene? Da li onaj omamljujući grč, kratki prekid svesti nakon čega sledi spokojan san ili bezvoljni mir? Ako to dostižemo i njime raspolažemo, nismo li ostvarili trajnu sreću negovanja ljubavnog odnosa? Premda ima i onih koji ne dostižu ni takve ciljeve, većina koja ih dostiže znaju da se ne zadovaljavaju njihovim ispunjenjem. Kad bi to bile vrhunske vrednosti odnosa verovatno bi se ponašali kao labudovi koji do svoga kraja ostaju verni svojim partnerima. Naravno da toga uglavnom nema u carstvu ljudi. Kod njih važi pravilo - koliko ljudi, toliko ćudi. Neki su ušli u odnos vođeni materijalnim interesom, jer polaze od životnog stava da bez novca nema sreće. Opet, neki drugi nemaju svoje stavove, već osećaju i misle tuđom glavom, glavom mame i tate, prijatelja i komšija ili celog javnog mnenja, pa se opredeljuju za tuđe vrednosti, a ne svoje autentične izbore. Ima mnogo i muškaraca i žena koji nikad ne stupe u istinski odnos sa drugim ljudskim bićem, već ceo život provode bivajući u odnosu sa svojom iskonstruisanom slikom partnera u svojoj glavi koji vrlo malo liči na onog iz stvarnosti, kao što peva Tove Ditlevsen u svojoj pesmi Večito troje. Naravno da postoje i oni što imaju sva ova polazišta za svoje ponašanje. Kada se opredeljujemo za partnera na osnovu jedne ili čak nekoliko dominantnih vrednosti vrlo smo blizu fetišizma. Fetišizam je obožavanje jednog objekta. Mnogi ljudi su u polju ljubavi fetišisti. Kada su nekom muškarcu na ženi najvažnije istaknute grudi ili duge noge, plava kosa ili bilo koji pojedinačni deo tela on je vrlo blizu fetišizma. Kažu da žene ne padaju na takve vrednosti, ali i one su fetišisti ako obožavaju nečiji socijalni status, puno para, plave duboke oči ili moćno, žilavo telo. Opsesija jednostranim je prokletstvo ljubavnog odnosa. Nema polovične ljubavi. Ili voliš, ili mrziš.

Pošto istrošimo objekte svoga voljenja kroz navike i besmisleno ponavljanje osetimo prazninu u duši i čežnju da je ispunimo novim iskustvima.. I damo se u potragu za novim partnerom, doduše mnogo češće kroz snove i maštanja, a zatim preko koketiranja do planova ili strategija zavođenja. Posle toga nastupa novi medeni mesec. To je beskrajni krug ponavljanja želja i njihovog propadanja. Svet vrvi od tragalaca za ljubavlju. Ponekad mi se učini da su gradovi više popularni za život od sela ili manjih gradova samo zbog seksa, da ne kažemo zbog ljubavi. Neumornim tragačima se učini da će kroz veći broj pokušaja i pogrešaka na kraju osvojiti tu toliko žuđenu premiju što se ljubav zove. Da bi smo pili sa izvora ljubavi moramo znati šta je ljubav, a kako ćemo znati ono što nikad nismo doživeli, niti smo se pitali da li su maglovite vrednosti koje sledimo zaista one prave? Zašto nam trebaju partneri i njihova ljubav? Da ne budemo usamljeni? Da udruženi budemo ekonomski jači? Da produžimo vrstu kroz svoje potomstvo? Ili nam trebaju kao potvrda naše normalnosti? Nemojte olako preskočiti ovo, najvažnije pitanje. Ko na njega sebi ne odgovori, taj produžava mehaniku života. Ako ne želimo da pravimo decu zašto uopšte stupamo u seksulane odnose? Nije zadovoljavajući odgovor - zato što nam je lepo ili zato što je to prirodni nagon. Šta hoćemo u ljubavnom i seksualnom odnosu? Prvo što nam padne na pamet to je dostizanje stanja orgazma. Iza njega se krije stanje opuštenosti ili privremenog nestanka životne tenzije.

Izobličeni zov ljubavi

To stanje privremene relaksacije za mnoge osobe je nedostižan cilj i večno žuđeno stanje. Kada se našim životom neprekidno prostire nit bola sa malim periodima "ništa me ne boli" otupimo od bola ali i od svake druge senzacije. Skoro intenzivno kao Zombi. U takvom stanju ljubav je najveća nepoznanica. Napetost je teško trpeti. Ona tera u svoju suprotnost. Napetost i stepen napetosti najočiglednije pokazuju koliko je čovek udaljen od stanja ljubavi. Međutim, i najveća napetost ne može da spreči čežnju za ljubavlju. Ona tera na traganje, ali ne za otkrivanjem izvora ljubavi u dubinama svoga bića već u spoljnom svetu. Jeste da je pravac traženja pogrešan ali potraga za objektima ljubavi je eho ljubavi. I baš zato menjanje partnera je neprekidni proces, jer ni jedan partner ne može zadovoljiti moju nemoguću želju - da neko drugi voli umesto mene. To je kao kada bismo tragali za nekim ko će da diše umesto nas, ili misli umesto nas.Ali to se ne prepoznaje. Iluzija se nastavlja. Iz kakvih se to dubina rađa ta obmana? Nastaje iz svesti o siromaštvu svoga Ja. Svest o svojoj inferiornosti u odnosu na moć života kao celine je sveopšte rasprostranjena svest. Jedan mudrac reče da svaki čovek, od prosjaka do cara, živi svoj život sa izvesnom tugom u svome srcu. To je tuga zbog svesti o inferiornosti "mene", koja se nikad ne može eliminisati niti ičim nahraniti. Ljudi ne žele to da priznaju, čak ni sebi. Kako bi eliminisali takve osećaje, nepomirljivo hrle iz odnosa u odnos da bi nahranili prazninu svoje duše.

Kome polje ljubavi služi kao prostor samodokazivanja i pokazivanja svetu svojih kvaliteta, taj živi u strašnoj zabludi. Ljubav je suprotnost sebičnosti. Sebični ljudi ne umeju da vole jer stanje egoizma po svojoj suštini isključuje stanje ljubavi. Znači, tek kada prestanemo i odustanemo od instrumentalizacije ljubavi u svrhe izgrađivanja svoga ega, tek onda ćemo ući u polje i struju ljubavi. Kad nje nema mučeni smo brojnim problemima i simptomima koji su vrhovi ledenog brega u moru problema. Čovek koji nikako da nađe partnera svoga života je čovek koji ne ume da voli. Frigidnost je izraz straha od ljubavnog kontakta iz ovog ili onog razloga, svejedno, ali ipak je nedostatak umešnosti voljenja. Impotencija i prerana ejakulacija su takođe simptomi nepostojanja ljubavi u odnosu sa partnerom. Seksualne perverzije, kao što su sadizam i mazohizam su najočigledniji primeri nepostojanja ljubavi i destrukcije prostora ljubavi. Šta sve ljudi nisu u stanju da čine, kao u ime ljubavi, bolje i da se ne podsećamo.Silovanje ili nekrofilija, na primer. Samo malo kada zagrebete ispod lažnog plašta ljubavi ne možete da se ne zgrozite nad tom čudesnom deformacijom čovekovog odnosa prema drugom ljudskom biću. Zašto se događa tako nešto? Mi pokušavamo da volimo kroz um umesto da volimo bićem. Biće je iznad pojedinačnih delova bića. Biće je celina. Zaratustra reče da je sreća sklad tela, uma i duše. Tek kada smo celina ili biće mi smo srećni. Um nije biće. On je deo. Umišljena ljubav nije ljubav. Ne možemo koristiti um kao medijum za izlivanje ljubavi. To je kao kada bi smo oči upotrebljavali za mirisanje ili nos za gledanje. Kada "volimo" umom to je nalik uzimanju slike hleba u usta da bi smo se najeli.

Kada nekome kažemo "Ja te volim", time smo upravo negirali stanje ljubavi. Taj iskaz je manipulacija.

Večni izvor

Prostor ljubavi je planetarno inficiran silama manipulacije. Dokaz za to su svi oni silni razvodi i neverstva i svakodnevni konflikti među ljubavnim partnerima. Ljudi se otimaju za tuđu ljubav. Većina izgleda nikad i ne odrastu. U zrelim godinama se ponašaju zavisnički od svoga partnera kao što su bebe zavisna od majke i njene dojke. Tuđom ljubavlju nastojimo popuniti užasavajuću prazninu svoga ega. Neki to rade vrlo uspešno, a drugi manje. Ima i onih koji hronično trpe nedostatak satisfakcije da su poželjni ili voljeni i zbog toga su vrlo nesrećni. A rešenje je vrlo jednostavno. Volite neprofitabilno. Samo volite, bez očekivanja da vam se vrati istom merom. Biće je perpetuum mobile, neprekidno pokretanje. To znači da ima u sebi večni motor koji se nikad ne može isprazniti ili pohabati. Gorivo koje ga pokreće je ljubav. Ima ga u izobilju. Ali mi to ne znamo. Zaboravili smo. A imamo tu snagu. Kažu da je tibetanski svetac Milarepa sam, po naređenju tri puta gradio i rušio i četvrti put konačno sagradio kamenu kuću na jednom brdu vukući kamene blokove iz udaljenog kamenoloma. Ta kuća je i dan danas spomenik velikoj ljubavi jednog čoveka i sveca. Jeste da nije bila ljubav prema nekoj ženi, ali je bila neiscrpna ljubav, prema životu i Bogu. Majka koja podiže golim rukama auto koji joj je pregazio dete je drugi primer te neiscrpne ljubavi. Da li uopšte treba dokazivati da je ljubav neiscrpna? Kad je crpimo iz drugih, na silu, ona se brzo isprazni. Kad je crpimo iz sebe, za druge, ljubavi nema kraja, ali ako je prosimo od drugih, brzo potrošimo svoju ljubav. Herman Hese to lepo reče u svojoj pesmi Zavodnik:

Pred mnogim sam vratima čekao
i na mnoga uha šapnuo svoju pesmu.
Htedoh da zavedem mnoge lepe žene...
I uvek kada su se jedna usta predavala,
kad je žeđ bila ugašena, jedna blažena
iluzija u grob je odlazila.
Ostalo bi samo telo u prevarenoj ruci.
Poljupci koje strasno moljah,
duge noći koje grozničavo isčekivah,
na kraju behu moji - kao zgažen cvet,
bez mirisa, nestala bi lepota.
Iz mnogih postelja ustajao sam tužan
kad od žudnje je postajala navika.
Bežeći od užitka tražio sam san,
opet novu želju i svoju samoću!
Taj užitak moje je prokletstvo
jer srećnim me ne čini,
jer svaki san o njoj stvarnost uništava!
Oklevajući, ruku ka novom cvetu pružam,
da novom uhu svoju pesmu šapnem...
Brani se, lepotice moja, zakopčaj haljinu svoju!
Opčini me, muči me. Nikad ne reci Da!

Srećko Lazić, psiholog