|
Kad se žene pitaju šta sa vama muškarcima nije u redu, one upravo misle na to – na bezbroj poznatih slučajeva (u kojima su i same bile akteri), u kojima su stabilne, pametne, lepe, hrabre, pune ljubavi, preduzimljive i na svaki način kvalitetne žene, osećale da ih partneri ne cene, da ih uzimaju zdravo za gotovo, da su dovoljni sami sebi i da na neki neshvatljivo nedorastao i sebičan način smatraju da je to dovoljno i za njihove partnerke, da uopšte ne moraju ništa da čine da bi bili voljeni, ili pokazali ljubav. Osećale su se ignorisano, neshvaćeno, kao da ih partneri ne vide i ne čuju, kao da sva njihova vrednost ne ostavlja nikakav utisak i počinjale su da se pitaju da li su one uopšte normalne, da li imaju previše toga za davanje, da li previše očekuju od muškaraca, da li moraju da ostanu same, zato što nikome ne treba toliko toga, ili moraju da se umanje i postanu obične, da bi bile prihvatljive. A nakon patnje, brige i rezignacije, naljute se i počnu da se pitaju šta sa muškim svetom nije u redu? Zašto su tako zatvoreni u sebe, tako ograničeni sobom, tako nezainteresovani za razmenu, tako dosadni… 
Da, tako se oseća žena svesna sebe, svojih vrednosti i sposobnosti, koja raspolaže svojom emotivnom dubinom i koja sa pitanja “šta nije u redu sa mnom” posle temeljne analize i nalaza da obiluje kvalitetima, prelazi na pitanje “šta nije u redu sa njima”, onima koji ne vide, ne vrednuju i nije im potrebno ništa od tih njenih kvaliteta. Iz muške perspektive diskutabilno je ko je uopšte ona prava, jer, oni to uglavnom zaključuju tek kad im pođe za rukom da tu ženu oteraju od sebe, a onda jadikuju i teše se uz alkohol i pesme za seču vena, često izgovarajući ono prepoznatljivo “kako sam bio glup”. Da li se i jedan opametio posle ovakvog uvida, nije poznato – taj podatak ne beleži ni jedna statistika, a nije dostupan ni u ženskim krugovima u kojima se razmenjuju takve informacije. Takoreći u nepodsticajnm odnosu, sa muškarcem koji manje-više smatra da je ona tu radi njegovih potreba (i da njene potrebe mora da istrpi, ako hoće da ona ispuni njegove), žena puna duha, pameti, života, nade i vere u ljubav, pre ili kasnije postaje smrtno umorna. Od ignorisanja njenih potreba. Od sebičnosti, nebrige, nedoraslosti. Od davanja svog srca onima koji nemaju pojma da su dobili nešto dragoceno, što umesto da pažljivo nose i nežno se odnose, ubacuju u kutiju sa izgustiranim igračkama, rashodovanim vozićima, zaboravljenim medama i autićima. Razočarana je, ko zna koji put. I opet kreće ispočetka, sa osećanjem mučnine u želucu, da se pita šta sa njom nije u redu. Dok opet ne dođe do zaključka da ne može da smanji sebe, svoj duh i intelekt, da svede svoje potrebe na dijetalne porcije ljubavi, razmene, povezanosti, nežnosti, jer bez toga ni seks već odavno više nije ni osrednji, a verovatno ga i sve ređe ima. Zapravo, može, pokušala je. Ali je od tog pokušaja uvenula, umorila se i oseća se istrošeno, staro i prazno, oseća se zarobljeno i vrišti u sebi. O, ona i dalje žudi za ljubavlju, pažnjom i nežnošću, muški stvore, mogao bi da je pridobiješ uz malo napora – samo da je primetiš, pohvališ, pomiluješ, da učiniš nešto što znaš da ona voli, jer ti je sto puta rekla i tražila (šta li čoveka sprečava da ozbiljno shvati ženu – želju – koja mu se sto puta predočava?!), da je pogledaš kao na početku, da vidiš kako umor i ogorčenje nestaju i kako oči počinju da joj sijaju. Jer ona te i dalje voli, samo više ne može sama da vuče tu ljubav na leđima, taj teret neshvaćenosti i usamljenosti u vezi. Možda ona uspe sama (opet) da se povrati iz letargije, možda odluči da ti (opet) pruži još jednu šansu, jer je pre svega odlučila da poštuje svoja osećanja i da ih se ne odriče, dokle god je u stanju da pruža još jedne šanse. Pokušava sa novom snagom i ti primećuješ da je “nešto poludela” pa ti to i prija, veruješ da nešto radiš baš dobro, čim je njena nežnost i predusretljivost obnovljena sa takvom snagom i strašću. Ali, ona sve to radi sama, a ti nemaš pojma (šta sa tobom nije u redu?). I tako će te ona napuštati u krugovima. Svaki put kad pokuša ispočetka da sama nosi emotivni (i svaki drugi) teret vaše veze, brže će se umoriti. Krugovi se smanjuju i vreme skraćuje, a ona se udaljava. Najpre duhom, pa osećanjima, pa telom. I kad jednom donese tu strašnu odluku da ode, to će biti tako kompletno i potpuno, da je verovatno više nikada nećeš ni sresti. Možeš da se pridružiš čoporu u kafani (ako ima neka koja radi) i da arlaučeš pijan i raštimovan, verujući da si dotak’o dno života rukama krvavim od polomljenih čaša, a možeš i da ostaneš kod kuće, analiziraš ovaj tekst i počneš od pitanja od koga (kvalitetne) žene počinju – “šta sa mnom nije u redu?”. Dijagnostika bi mogla koješta da otkrije, pa će sam čin preispitivanja biti vrhunski proboj među junake savremenog doba – one koji imaju muda da se suoče sa sobom. Aleksina Đorđević 
|