Um radi za srce onda kada dopušta stvarnim osećajima da se razvijaju bez doziranja, bez oduzimanja i dodavanja značenja.

Misli na razne načine mogu menjati osećaje. Mogu ih spustiti, potisnuti, obezvrediti, a mogu ih i uzdići, potencirati, preuveličati. Većina tih procesa se ne događa svesno. Misli jednostavno “rade svoje” – analiziraju, interpretiraju, slažu i razlažu. Ali, ako se malo odvojimo od pričica i dijaloga koje kolaju našim mozgovima punim serpentina, možemo svojevoljno skrenuti s unapred zacrtanog puta.

Um voli vodjstvo i teško se snalazi u situacijama koje ne razume i nad kojima nema kontrole, a osećanja se slobodno manifestuju samo onda kada su izvan dosega komandne ploče uma. U mislima koje mozak upućuje srcu nalaze se biokehijske poruke koje u prsima mogu stvarati težinu ili lakoću, koje u želucu mogu stvarati tvrdi kamen ili meku toplinu, koje mogu stegnuti grlo ili ga opustiti kako bismo što lakše i slobodnije izražavali sebe. Jedna od tih, za um problematičnih emocija je – ljubav.

Ljubav i jeste i nije logična. Niko je nije uspeo proizvesti u laboratoriji svog uma, a opet, u nju je utkan jedan sasvim jednostavan smisao. Za one koji su voljeni i vole, unutarnji mir i sklad su logični sami po sebi. S druge strane, sa strahom je manje-više jednostavno manipulisati. Dovoljan je iznenadan glasan zvuk ili dobro osmišljena scena horor-filma. Isto tako relativno lako možemo nekoga rastužiti, razljutiti ili razveseliti. Ali, kako učiniti da nas neko voli? Ogroman broj ljudi se gubi u lavirintima svog uma pokušavajući dešifrovati ljubav, pokušavajući pronaći pravu dozu ovog i onog ponašanja, ovih i onih podražaja kako bi iz nekoga iscedili ono što zamišljaju da se krije pod tom magičnom reči od pet slova, ispod reči ljubav.

Drugo, jednako teško pitanje je – kako učiniti svoje srce da voli? Ljudi počinju biti zajedno ili ostaju zajedno iz razno-raznih razloga: finansije, deca, godine, strah od samoće. Kada bi mogli nagovoriti svoje srce da se otvori i voli, bilo bi im puno lakše. Ali, srcu poslušnost nije jača strana. Umesto da se pokori, ono se ili raširi i hoće van ili se skupi i hoće da nestane. Većina ljudi se s vremenom, iako su u vezama ili brakovima, navikava se na život bez ljubavi. Kada je čovek sam, ljubav mu može i ne mora nedostajati. Paradoks ostajanja u partnerskom odnosu u kojem nema ljubavi je ono što srce čini usamljenim.

Na nagovještaj ljubavi, um se može uplitati na različite načine. Recimo, može funkcionisati u minusu ili u plusu. Odnosno, osećajima može oduzimati ili dodavati na intenzitetu. Minus je obrambena reakcija u kojoj se mozak postavlja zaštitnički i umanjuje vrednost osećaja jer nas želi poštedeti boli ili razočaranja. Na primer: “Ovo je nešto tek tako, usput, dok ne dođe nešto bolje.” Plus je suprotna, idealizirajuća reakcija koja preuveličava ili pogrešno interpretira znakove pažnje i tako proizvodi ugodjaj, zanos ili euforiju. Na primer: “On ogovara kolegu koji mi je uputio kompliment jer je ljubomoran, a to znači da mu je stalo.” I u minusu i u plusu, mozak ne radi za, nego protiv srca. U prvom slučaju nas lišava lepote doživljaja, a u drugom slučaju produkuje nerealna očekivanja.

Um radi za srce onda kada dopušta stvarnim osećajima da se razvijaju bez doziranja, bez oduzimanja i dodavanja značenja. Misli pomoću kojih pokušavamo dokučiti, shvatiti, obuhvatiti, kontrolisati ili izmeniti osećaje nam mogu puno toga reći o našim strahovima, nesigurnostima, željama i očekivanjima. Kada nam se u glavi vrte pričice, fantazije, scenariji i interpretacije, sami smo sa sobom. Tretirajući takve sadržaje uma kao stvarne, isključujemo drugu osobu iz svog emotivnog života. Shvaćajući ih kao automatizme ili mentalne navike koje možemo osvestiti, postaju putokaz za napredak u smeru emotivne slobode za davanje i primanje ljubavi. Osluškujući srce, um puno lakše pronalazi nove puteve za bolje razumevanje sebe i voljene osobe.