Život tinejdžera je lep


Kakvi su danas tinejdžeri? O tome pričaju Milica i Aleksandra koje su nedavno napunile osamnaestu i šesnaestogodišnja Iva.

Iva: Moji drugovi i drugarice iz škole su dobri. Generalno, pa uvek se neki drogiraju, a neki se ne drogiraju, neki čitaju, neki ne čitaju a svi izlaze. Milica: Postoje dobri i loši tinejdžeri. Moja moja najbolja drugarica Aleksandra, odličan je đak, čita, bavi se sportom, a stiže i da izlazi.

Da li je teško danas biti mlad?
Uglas: Jeste, teško je.
Milica: Teško je zato što se nema dovoljno novca, mladi ne mogu nikako da zarade a mi bi svi voleli da imamo više. Moj drug Nikola koji živi u Kanadi ima isto kao i ja osamnaest godina ali on već odavno radi, zarađuje, naravno ide i u školu, sprema se za fakultet, ali radi, ima biznis, kupio je auto. To je kod nas nemoguće, kod nas dete može eventualno da vozi jugo ako ima prosečne roditelje, ili mamini i tatini sinovi koji voze dobra kola.
Iva: Kod nas jedino što mogu mladi da rade je da fizikališu. A ja pored škole ne bi ni imala vremena. Škola i izlasci.
Aleksandra: Lep je život tinejdžera. Ova, osamnaesta godina je nekako inspirišuća i zanimljiva. Bolje je imati osamnaest nego šesnaest, jer sa osamnaest čovek može da bira, ima više izbora a u šesnaestoj odlučuju uglavnom roditelji.

O čemu bi ti to želela da odlučuješ?
Aleksandra: Recimo, koliko mogu da ostanem napolju, koliko često mogu da izađem.

Ko o čemu vi o izlascima, izgleda da vam je to najvažnije u životu. Šta je to toliko lepo u izlascima?
Aleksandra: Možda to što se svi zajedno družimo. Nekima se možda čini da je to uzaludno trošenje vremena ali nije, nama je to kao kraj jedne nedelje i početak nove, to nam daje snagu da izdržimo u školi, da učimo i da opet očekujemo vikend.

A kakva je danas škola, kakvi su đaci, kakvi profesori?
Milica: Školovanje u Srbiji je veoma loše organizovano, treba ga menjati, profesori su katastrofalni, naravno ima i dobrih. A loši su zato što se iživljavaju na deci, sve svoje frustracije prenose na nas, ako su neraspoloženi daće polovini odeljenja kečeve, viču, ma kakvi viču, deru se na nas, urlaju na sav glas, to je jednostavno nedopustivo. Svima su poznate scene gađanja kredom po osnovnim školama, što je možda simpatično kad si klinac ali to nije u redu. Profesori moraju da rade na svom ugledu i autoritetu, oni bi trebalo da nas nauče nečemu a mi bi trebalo na njih da se ugledamo. A onda ako dete ima probleme u porodici zar ne bi profesor trebalo da mu pomogne, da stane uz njega, ali ne, oni nemaju obzira, čak će i da odmognu, ne interesuje ih porodična atmosfera, ako nisi naučio izvoli jedan i kraj priče. Dakle, ako je tebi od malena, od vrtića, pa u osnovnoj školi uzor neko ko se dere na tebe, ponaša se nepristojno, ako je tako i u porodici kako onda da dete bude vaspitano.

Ko su vam autoriteti?
Milica: Za mene je moj stariji brat, ja se ugledam na njega. A ostali ne, ne volim da se ugledam na druge ljude, ja ću da postignem ono što ću ja da postignem nezavisno od njih, oni su to već uradili.
Aleksandra: Ne znam, autoritet mi je možda moja mama, a ostali ne. A profesori, ma ne. Između profesora i učenika postoji neka relacija nerazumevanja, jer se profesori ne trude da razumeju učenike kao što ni učenici ne žele da poštuju čas koji drži profesor. Nekako kao da je došlo vreme kao da mladima nije važno obrazovanje, već im je važan provod, ili druženje van škole. Mladi kao da ne žele više da se obrazuju, da imaju neki cilj u životu, traže utehu u alkoholu, alkoholišu se. A profesori, kad vide da neko ne poštuje njihov čas zašto bi se trudili oko njega, zašto bi ga cenili i pružili to znanje koje bi trebalo. Ta relacija učenik- profesor bi trebalo da se vrati na stara vremena, da se stekne međusobno poštovanje. Uostalom, tako je i u društvu, sve propada i nije čudo što mladi nemaju uzore, ne poštuju autoritete, nekako se sve raspada. Država se raspada, škola takođe, ne poštuju se pravila, norme ponašanja.

Da li se vi držite normi, poštujete li starije, komšije, profesore?
Aleksandra: Zavisi, kako se oni ponašaju prema meni tako se ja ponašam prema njima.
Milica: Mislim da ja poštujem pravila lepog ponašanja, uvek sam fina prema starijim ljudima, prema deci.

Ima li mita i korupcije u školi?
Milica: Ima i to se vidi, svi vidimo, svi znamo i niko ništa ne preduzima. Uostalom, ja prva kažem da ću ja za svoje dete sve veze da potežem samo da što bolje prolazi u životu.
Iva: Uvek ima mita i korupcije svuda, ne samo u školama, i protiv toga se ništa ne može. Došla sam vozom iz Novog Sada i nisam kupila kartu zato što sam zakasnila i kondukter mi je naplatio pola karte a nije mi dao kartu. Eto, stavio sebi sto dinara u džep. Ja dobila, on dobio.

Na roditeljskom u jednoj gimnaziji, razredna je rekla roditeljima - naučite decu da piju. Piju li zaista danas mlada toliko?
Milica: Mnogo piju, ali baš mnogo, ne znaju za granice, mnogo piju i za razliku od prethodnih generacija danas devojke mnogo piju. Možda se može reći da devojke više piju od mladića, pri tom zaista ne znaju da piju, nego se obeznane pa prave gluposti.
Iva: Neki se drogiraju a oni koji se ne drogiraju žele da im se dešava nešto zanimljivo a pošto ne žele da se drogiraju, onda piju i popiju previše i onda bude belaja. Mladi razmišljaju nekako ovako, ako svi u društvu piju a oni ne piju, onda se osećaju odbačeni od društva i onda i oni počinju da piju, puše, drogiraju se.
Aleksandra: I u školi ima droge, to se podrazumeva ali se o tome ne priča, to se sve zataškava a posao se proširuje.
Milica: Svi znaju ali niko o tome ne priča, niko ništa neće da preduzme a deca propadaju i propadaju i propadaju.

Mladići danas nemaju petlju

Aleksandra: Traže svi utehu u alkoholu. Većina ni ne zna zašto pije, odu u kafić, u klub i napiju se. Piju i devojke i čini se da su zamenjene uloge. Mladići nemaju petlju da prilaze devojkama a devojke da bi se opustile moraju više da popiju da bi prišle muškarcima. Takvo stanje traje jedno desetak godina, muškarci sede za šankom i piju neka jača pića a devojke prilaze i traže brojeve telefona. Postalo je uobičajeno, pre će devojka da priđe mladiću, nego mladić devojci. Mladići se plaše da prilaze devojkama koje su jako lepe jer smatraju da neće imati šanse kod njih.
Milica: To izgleda ovako, sedne mladić za šank, uzme viski, nije se ni ispilio a već pije viski, devojke igraju a on pilji poluotvorenih usta i očiju i ništa. Nema petlju. Dečka je blam da se ne ispali ako ga ona odbije a dešava se veoma često da devojke odbijaju e onda će on da ispadne šmokljan u društvu i onda gubi sigurnost u sebe.

A zašto devojke odbijaju?
Milica: Nećemo sa svakim da pričamo.

A sa kim hoćete?
Milica: Sa nekim lepim, zgodnim, šarmatnim, da imamo zajedničke teme.
Džabe ako je lep a glup, pa se samo gledamo.
Aleksandra: I koji ima zanimljiv prilaz. Recimo, da priđe sa nekom šalom ili osmehom, a ne..."e, mala, možeš da mi daš broj?"
Milica: One standardne fore..."e, gde si mala, baš si slatka, najlepša ovde." Nemaju stila, na žalost.
Aleksandra: Trebalo bi da bude simpatičan, da imam sa njim šta da pričam, može da bude i lep i zgodan naravno. Ima muškaraca koji samo ćute ili samo pričaju o sebi, pa ne zna se šta je gore.

Kako ste se informisale o seksualnim odnosima, o sidi, bolestima?
Iva: Mene moja mama stalno informiše, priča mi o tome, da vodim računa i sve ostalo, mene i moju drugaricu je uputila u sve vrste zaštita.

Vidim da vas je sramota da pričate o tome?
Iva: Pa, jeste, ne treba preterivati.

Učite li u školi o higijeni tela, o kulturi življenja, o seksualnoj kulturi?
Milica: Ne uči se.
Iva: Nama razredna jednom nedeljno gleda da li smo isekli nokte.
Aleksandra: Ne govori se dovoljno ni o sidi, ni o različitim bolestima, mi nemamo pojma kakvih sve bolesti ima i kako se prenose, neupućeni smo, o tome bi trebalo da bude više TV i radio emisija.
Milica: Nema dovoljno obrazovnih emisija. Mislim da bi trebalo više da se priča i o štetnosti duvana, da se maloletnicima zaista ne prodaje, mislim da klinci ne mogu da procene koliko je duvan štetan jer oko njih svi puše, na svakom koraku se puši, tu su roditelji koji puše, babe, dede, nastavnici, profesori, glumci. Dosta nam je više polugolih devojaka koje đipaju u onim šorcićima i topovima, imaju godina koliko i mi, 17, 18 ali imam utisak da se raspadaju. I onda to svi gledaju, roditelji, deca odrastaju na takvim emisijama i to mu postaje normalno i mi smo generacije koje su odrastale uz takve šund emisije.

Planovi za budućnost.
Iva
: Ja ću biti grafički dizajner.
Milica: Udaću se. Ma šalim se. Želim da uspem u životu, da imam dobar posao, da imam dobru platu da mogu da kupim sve što poželim.

Zaista vam je važno da se udate?

Milica: Nije to toliko bitno, može žena i bez muža, ali mislim da je život tako ispunjeniji i da bi svaka žena trebalo to da proba.
Aleksandra: Studiraću ekonomiju. Kod nas može dobro da se nauči ali ne može dobro plaćen posao da se nađe. Nije loše otići na školovanje u inostranstvo i onda se zaposliti ovde u nekoj stranoj banci.

Da li su žene ravnopravne sa muškarcima kod nas?
Aleksandra
: Što se tiče obrazovanja jesu, čak su i bolje a što se tiče posla mislim da još uvek postoje ograničenja. Retko ćemo čuti da je žena direktor neke firme.

 


portalIzlaz na portal         Predhodna stranica         Na pocetak ove stranice